Slike ratom razorene Libije u kojoj ne prestaju sukobi i nemiri su nam svakodnevno pred očima. Nemili prizori čine da često zaboravimo da je reč o zemlji koju krase izuzetne prirodne lepote od kojih zastaje dah. Danas se upoznajemo sa jednom od njih.
Pre 200,000 godina, peščane dine u Fezzanu bile su vlažan i plodan region sa obiljem vodenih taloga i reka. Reke su napajale prostrano jezero u dolini koje se zvalo Megafezzan. Tokom vlažnog perioda, jezero je zauzimalo površinu i do 120,000 km2. Klimatske promene su izazvale da se region, koji je deo Sahare, postepeno isušuje i na kraju potpuno presuši pre oko 3-5,000 godina. Tragovi ovog jezera postoje i danas, u formi mikro-jezera razbacanih po peščanim dinama.
Danas postoji oko 20 ovih jezeraca, okruženih oazama palminog drveća, kao divne nepravilnosti u grubom pustinjskom okruženju. Ova jezera su veoma slana, jer konstantno isparavaju, a ne snabdevaju se svežom vodom. Libija danas nema nijednu reku koja ne presuši u nekom periodu tokom godine. Koncentracija soli u jezerima je i do pet puta veća nego u morskoj vodi. Neka od njih dobijaju jarko crvenu boju zahvaljujući prisustvu specifične vrste algi koje bujaju u slanom okruženju i stvaraju pigmente jarkih boja. Sličan fenomen smo videli i kod jezera Hiler u Australiji.
Iako nisu plitka i imaju dubinu od 7 do čak 32 metra, ovim jezerima preti izumiranje. Podzemni rezervoari vode ispod Sahare, koji su deponovani tokom kišnih perioda pre više hiljada godina, danas su znatno manji zahvaljujući porastu populacije i povećanoj potrošnji vode. Projekat Velike veštačke reke, započet pre više od tri decenije, trebalo je da sistemom podzemne mreže obezbedi vodu za piće stanovnicima libijskih gradova za narednih 100 godina, ali je sistem u izgradnji teško oštećen tokom bombardovanja Libije 2011. godine.
Kako je opstanak ovih pustinjskih jezera neizvestan, a prizori koje vidite mogu ubrzo nestati, jedino što možemo da je zabeležimo njihovo postojanje i sačuvamo ih od zaborava.
izvor: Libya Herald
