Kako je moguće da izraz koji na našim prostorima donosi samo sreću preti da padne u zaborav? Kada ste poslednji put čuli da vam neko kaže: reci dragička? Uostalom, kakva je to fraza? Iz kog jezika vuče svoj koren? Osim što je sama po sebi nekako vesela šta zapravo znači, kako je nastala i zašto je dovode u vezu sa izrazom „radio Mileva“?
Ovaj neobuzdani usklik oduševljenja zbog koga se od sagovornika sa nestrpljenjem očekuje da ga u što kraćem, jednako ushićenom raspoloženju ponovi kako bi donosilac dobrih vesti mogao da poentira, danas se upotrebljava onda kada neko želi da na zanimljiv način saopšti neočekivano dobre vesti.
Kako je i gde nastao usklik: reci dragička?
Prema predanju, usklik „dragička“ je nastao pedesetih godina prošlog veka u Beogradu, kada se izvesna gospođa Dragić bavila jednim zanimljivim hobijem. Kao pripadnik elitnog društva uvek je bila na izvoru pikantnih vesti, a kao dobro obaveštena o životu svih poznatih ljudi u Beogradu uspevala je da na zanimljiv način prepričava istinite dogodovštine koje su se dugo pamtile i izazivale smeh i dobro raspoloženje u čaršiji. Vremenom je spontano u Beogradu nastao „klub tračeva“ u koji ako želiš da uđeš moraš da izgovoriš lozinku: Kaži Dragićka!
Gospođa Dragić je, kako i dolikuje njenom prezimenu, bila izuzetno draga osoba. Prenosila je samo dobre ili šaljive vesti, zbog čega je ostala upamćena kao neko čijem se glasu svi raduju, a kada vam neko kaže: „Reci dragićka”, znate da slede dobre vesti.
Kako je Ć prešlo u Č?
Jednom prilikom je u njenom društvu boravio stranac koji nikako nije uspevao da tačno izgovori njeno prezime. Slovo Ć mu je pravilo veliki problem i svaki put ga je izgovarao kao slovo Č. Beograđanima je to bilo veoma simpatično, pa su vremenom spontano počeli da je zafrkavaju oslovljavajući je sa gospođa Dragič, a potom i da u šali lozinku izgovaraju: Reci Dragička!
Radio Mileva
U istom periodu je u Crnoj Gori živela izvesna gospođa Mileva. Mada poreklom iz Vasojevića, a potom udata u Vukoviće, bila je žena iz nižeg društvenog staleža koja je u Crnoj Gori prenosila tračeve na tako duhovit način da su njena naklapanja „od uva do uva“ lako preskakala planine i more i uspevala da stigunu i u zabite krajeve.
Često se dešavalo da kao u igri „gluvih telefona”, svako ko prenosi njenu vest doda ili oduzme neko svoje viđenje, pa je vest na kraju stizala toliko iskrivljena da nekada nimalo nije ličila na ono što je gospođa Mileva kao proverenu informaciju zapravo izrekla.
Kako su u to vreme radio aparate sebi mogli da priušte samo imućni, neretko su koristili priliku da i sami prenose vesti dodajući svoje viđenje onoga što su na radiju čuli.
Zbog toga se ne samo za svaku izvrnutu vest kod nas koristi izraz „radio Mileva”, već se nekako i čini da upravo ovaj izraz predstavlja preteču svih današnjih tabloidnih vesti.