Tokom XVIII i XIX veka postojale su stroge moralne norme na evropskim javnim plažama, koje nisu dozvoljavale da pripadnici suprotnog pola vide damu u kupaćem kostimu. Izum poznat kao „mašina za kupanje” korišćen je u to doba kako bi pripadnice lepšeg pola sačuvale svoju čednost i dostojanstvo.
Malene barake na točkovima su zapravo bile svlačionice, u koje bi dame na plaži ulazile potpuno obučene. Tada bi kućicu konjska zaprega, ili posebno angažovani radnici, odvukli do određene dubine vode, sa vratima okrenutim suprotno od plaže i radoznalih očiju. Po završetku vuče, radnici su morali da se povuku na obalu. Tek tada bi se dama presvlačila u svoju odeću za kupanje, daleko konzervativniju od današnjih kupaćih kostima, i ulazila u vodu dok joj je dnevna odeća bila bezbedna i suva unutar kućice - mašine za kupanje.
Luksuznije mašine su imale platnene nadstrešnice, nalik šatorima, koje su se spuštale do vode i obezbeđivale kupačici potpunu privatnost. U pratnji se obično nalazila još jedna žena od posebnog poverenja, zvana „gnjurac” ili „kutlača”, sa neobičnim zaduženjima. Pored pomoći pri presvlačenju, njen zadatak je bio da, ukoliko dama ne zna da pliva, pričvrsti poseban povodac oko njenog pojasa i čvrsto ga drži kako je ne bi odnele vodene struje. Za slučaj da okleva da uđe u vodu, što bi nakon ovako duge procedure pripreme zaista bilo neoprostivo gubljenje vremena, od „asistentkinje” se očekivalo da je obazrivo gurne u vodu. Kada bi završila sa kupanjem, osušila se i presvukla, dama bi malom zastavicom signalizirala zaposlenima na obali da je spremna da se vrati.
Mašine za kupanje su debitovale u Velikoj Britaniji oko 1750. godine, i brzo se uselile na brojne plaže u SAD-u, Francuskoj i Nemačkoj. Njihov pronalazak se često pogrešno pripisuje Bendžaminu Bilu, modelaru rukavica i pantalona koji je živeo u Margejtu, letovalištu na jugu Engleske. Međutim, Bil je najverovatnije samo dodao šatore na pokretne kućice, koje su i pre njegove inovativne dorade postojale u brojnim letovalištima.
Zanimljivo je da mašine nisu korišćene ranije, pre XVIII veka kada je svet zahvatila viktorijanska puritanska groznica, i da je do tada bilo uobičajeno da se muškarci i žene na javnim vodenim površinama kupaju zajedno. Kako su se etičke vrednosti promenile, zajedničko kupanje je postalo nepristojno, pa čak i zakonom zabranjeno kao kršenje javnog reda i morala.
Početkom XX veka, pravna segregacija kupališta je ukinuta, pa je i mašina za kupanje bilo sve manje. U zadnjim decenijama njihovog postojanja, često su ih zajedno sa ženama koristili i muškarci, te je komplikovana procedura vuče i skrivanja postala besmislena. Do 1920-tih, u Evropi su potpuno izbačene iz upotrebe.
