Umetnik kod koga su buntovnički izgled i klasična muzika u savršenoj harmoniji, rođen je 1985. godine u Nišu. Imao je sreću da je violinu, svoju veliku ljubav i budući poziv otkrio sa samo 7 godina. Kada su saznali da je apsolutni sluhista, njegovi roditelji su se sa troje dece preselili iz Niša u Beograd, a potom i u Pariz, gde je na tamošnjem konzervatorijumu nastavio školovanje, kao najmlađi (imao je 14 godina) u klasi profesora Patrisa Fontanaroze. Roditelji su verujući u njega prodali sve da bi mu kupili instrumente i školovali ga, a on im je uzvratio tako što je magistrirao sa samo 16 godina. Svira klavir, violu i violončelo, ali istinsku sreću je pronašao u 4 žice koje su mu najbliže srcu. Skroman je, zahvalan što živi od onoga što voli a zaštitni znak mu je uvek prisutan osmeh kojim širi oko sebe samo pozitivnu energiju.

Njegova muzika je oslobođena u smislu jednog drugačijeg muzičkog stava. Duga crna kosa i uske kožne pantalone jasno sugerišu da njegovo sviranje klasične muzike nije stereotipno već nosi rokerko – mladalačku emociju ali i posvećenost instrumentu do krajnjih mogućnosti. Ansambl „Đavolji triler” je nastao iz Nemanjine potrebe da se stvori rok sastav koji će svirati isključivo klasičnu muziku. Energija koja se sudara na sceni dok šestoro mladih virtuoza oživljava put klasične muzike kroz vreme, od baroka preko klasicizma, romantizma do kompozitora današnjice, je nešto što ih čini sasvim ekskluzivnim a što publika pozdravlja ovacijama.

Nemanja Radulović je danas jedan od najpoznatijih violinista na svetu, miljenik pre svega mlađe publike. Za sobom ima stotine rasprodatih koncerata, šest snimljenih albuma, hiljade obožavatelja širom sveta i veoma malo slobodnog vremena. Veliki emotivni naboj i neverovatna energija koja proističe iz posebnog odnosa prema muzici, ozarenost lica dok se note iz njegove violine prelivaju dvoranama, dovele su ga do toga da godišnje održi oko stotinu koncerata, koji se rasprodaju mesecima unapred. To znači da skoro svakog trećeg dana leti avionom a skoro svako veče spava u drugom krevetu.

Međutim, iako danas nastupa na svim najvećim scenama, Nemanja ne zaboravlja svoje početke, koje je imao na Kolarcu. Svaki put kada bi uveličao rođendan ove naše najvrednije muzičke institucije koja je mala da primi njegove obožavaoce pa se sedi i na stepenicama, podu, pa i bini dok beogradska publika uživa u prazniku dobrog zvuka i neponovljivih emocija. Nastupao je sa pijanistkinjom i pedagogom Pariskog konzervatorijuma Manof, sa kojom sarađuje desetak godina. Za tu priliku odabrao je zahtevne klasične kompozicije, dela u čijem su izvođenju pre svih uživali dvoje muzičara, u skladnom dijalogu kakav se retko događa na muzičkoj sceni.

Njegov nastup je tada bio malo mirniji nego što je publika navikla i kako ga se seća sa koncerata koje je održao povodom osamdesetog rođendana Kolarčeve zadužbine kada se pokazao i kao šoumen čiji članovi orkestra su u jednom momentu zvižduckali a u drugom i igrali kolo, što je ovom koncertu klasične muzike dalo jednu potpuno novu dimenziju.

Kako mu je dosadio Skajp i internet komunikacija sa prijateljima, dešava mu se da kada ima slobono popodne, dođe u Srbiju bukvalno samo da bi popio kafu sa njima.

Zbog bravuroznosti violine, Evropska asocijacija umetničkih agenata ga je 2005. godine proglasila „međunarodnim otkrićem godine”, već sledeće je bio „zvezda u usponu” a danas, ovog na oko hevi metalca, često nazivaju novim Paganinijem.

Dečko, koji samom pojavom sugeriše da njegovo sviranje nije „u fraku”, živi svoj san i stvara svoj san na violini iz 1843. godine, a svoj doprinos talentovanim budućim generacijama je dao u vidu donacije, fondu koji će biti formiran na Fakultetu umetnosti u njegovom rodnom Nišu.

Foto: D. Ćirkov