Ostrvce Sark, smešteno u jugozapadnom delu Lamanša nedaleko od francuske obale, pripada Kanalskim (Normanskim) ostrvima. Sa površinom manjom od 6 km2 ostrvo je sve do demokratskih izbora 2008. godine, punih 440 godina bilo pod evropskim feudalnim sistemom i vlašću britanske krune, kao poslednji ostatak vojvodstva Normandije.
Moglo bi se pomisliti da je uvođenje demokratije dovelo do poboljšanja standarda i ljudskih prava za svih 600 stanovnika Sarka, ali je to daleko od istine.
Pre konstitucionalnih reformi, Sarkom je upravljao feudalni parlament sačinjen od 40 zemljoposednika sa ostrva koje je predvodio sinjor. Od 1565. godine, kada je kraljica Elizabeta Prva dodelila ostrvo plemiću Helieru Karteretu u zamenu za zaštitu od pirata, stanovništvo ostrva je živelo mirno, poštujući vlast Britanije, kojoj su plaćali porez od 8% na sve posedničke transakcije. Mnogi zakoni iz tog perioda, iako zvuče besmisleno, zadržali su se do skoro. Na primer, jedina osoba na ostrvu koja je smela da drži golubove i nekastrirane pse je bio sinjor, koji je polagao pravo i na sve odrone koje naprave plima i oseka. I pored neobičnog državnog uređenja, Sark je bio (i ostao) jedno od najmirnijih i najbezbednijih mesta na svetu, bez automobilskog saobraćaja, ulične rasvete, kriminala, pa čak i bez razvoda.
Idila nekontamiranog okruženja je počela da se ruši početkom devedesetih, kada su britanski milijarderi, braća Dejvid i Fredrik Barkli, vlasnici lanca Ritz hotela i novina TelegraphMedia Group kupili ostrvce Brek koje pripada Sarku, a potom i veliki broj nekretnina na matičnom ostrvu. U skladu sa feudalnim zakonima, braća Barkli su morala da plate porez od 179,230£ koji je uprkos njihovom protivljenju otišao direktno u džep aktuelnog sinjora, Majkla Bejmonta. Sledeći problem sa kojim su se suočili je pravo primogeniture, u skladu sa kojim po zakonima Sarka vlasništvo nad nekretninom mora u celosti da nasledi isključivo najstariji muški potomak. Barkliji su ovaj zakon osporili pred sudom i doblili spor, što im je dalo vetar u leđa da se pozabave uvođenjem demokratskih reformi na ostrvo Sark, skrojenih po svojoj meri i interesu.
Iako su pod pritiskom (kapitala) braće Barkli demokrartski izbori na Sarku održani 2008. godine, Barklijevi nisu dobili podršku u „oblikovanju demokratije” ni od stanovnika ostrva ni od Evropskog suda za ljudska prava pred kojim su se kasnije žalili na, najkraće rečeno, za njih nepovoljne rezultate izbora. Uprkos tome što su u predizbornoj kampanji pribegli masovnom spinovanju kroz svoje medije na Sarku, navodeći čak imena 12 ličnosti za koje nikako ne treba glasati, ostrvljani su sa stopom izlaznosti većom od 90% odlučili da puno poverenje daju upravo svojim „feudalcima” koje su Barklijevi označili kao „vlasteline i pretnju napretku”.
Od tog 10. decembra 2008. godine, kada su održani izbori, traje tihi rat između Barklijevih i stanovnika ostrva. Poručivši im da su izvršili „najveće poslovno samoubistvo u istoriji sveta” braća Barkli su dala otkaz svim radnicima u svojim objektima, što znači gotovo polovini ukupne radne snage na ostrvu. Zatvorivši sve što poseduju na Sarku, braća su se povukla u svoju vilu na Breku iz koje kao u igri monopola iščekuju ekonomsku propast ostrvljana, kada se nadaju svojoj renesansi.
Iako poseduju kapital koji se procenjuje na dve milijarde dolara, koji im daje komfor da nikada više ne otvore posede na Sarku, čini se da su Barklijevi malo potcenili protivnika. Ostrvljani Sarka nisu preterano pogođeni uskraćivanjem moderne infrastrukture, jer za puteve, heliodrome, tržne centre i „trista čuda” koje su obećavali britanski tajkuni nikada i nisu bili zainteresovani. Oni ne koriste automobile. Ostrvo ima dve crkve, dva paba, gradsku kuću, jednu školu, jednog policajca volontera i dve zatvorske ćelije koje su godinama prazne. Lokalni lekar brine o zdravlju ostrvljana, a čak i ambulantna kola vozi konjska zaprega. Vatrogasnu službu i službu spasavanja vode volonteri. Dva hotela i nekoliko privatnih kuća obezbeđuju smeštaj za turiste. Inatu braće Barkli, koji danas imaju preko 80 godina, prema „nezahvalnim” stanovnicima Sarka svakako će doći prirodan kraj.
Nasilno „uvođenje demokratije” u državama gde je narod složan i suštinski zadovoljan svojim životom je prosto neizvodljivo, poručuje primer ostrva Sark. Zanimljivo je da svet ne diže glas protiv ovakvog, u svakom smislu nehumanog i nezakonitog pritiska na jedan narod, ali to je već neka druga tema. Ili nije?
