Bog je na nebu, a njegov predstavnik i sprovoditelj njegove volje na zemlji je crkva, računajući pri tom na instituciju sveštenika, a ne zgradu kao hram Božji. Trebalo bi da to bude jednostavno, jedan je Bog, svi se slažemo sa time, neko ga zove ovako, neko onako, čak se i sveta pisma svih religija poklapaju u mnogim detaljima. Razlike su u sitnicama, ali je baš ta različitost bogatstvo čoveka da odlučuje svojom voljom kome Bogu će se pokloniti. Međutim, šta onda, kada se pojave novi proroci koji tvrde da je sve ono u šta smo do sada verovali laž i pogrešno tumačenje grupe ljudi iz daleke prošlosti, namerno ili nenamerno.
Crkva je od svog nastajanja pokušavala da drži svoje podanike pod jednim jedinstvenim vođstvom, pape u Rimu. Prvi raskol Crkve je bio rastanak sa istočnim krilom tokom Istočne Šizme 1504.god. kada su pravoslavci odvojili od katolika, a drugu je veliku podelu imala u XVII veku, Reformatorskim pokretom, kada su se razdvojili katolici i protestanti. Vođeni su ratovi, politički i vojni, da bi crkva povratila izgubljeno, ali se na kraju ta podela ozvaničila i svet dobio 3 hrišćanske religije: Katoličku, Protestantsku i Pravoslavnu. Međutim, svet nije bio pošteđen daljeg cepanja u religiji, pa je Crkva donela odluku da svi budući pravci koji nisu u skladu sa jedinstvenom linijom osudi kao sekte i povede bespoštedni rat sa njima. Pitanje je, gde je granica između verske zajednice, kako se oni predstavljaju, i sekte, kako ih zove zvanična crkva?
Karakteristika svih, ili bar većine, novih pokreta je da ne priznaju Sveto pismo jer je pogrešno tumačeno. Svaki od osnivača tih pokreta je napisao svoje vlastito viđenje Svetog pisma u kome podrobno objašnjava sve greške i šta je prava istina. Sa druge strane, tu su i oni koji nisu svoju zajednicu osnovali na osnovu grešaka u Svetom pismu, već su istinu našli putem susreta sa vanzemaljcima, koji su ih prosvetlili. Zahvaljujući ljudskoj želji da veruje, svi ti pokreti imaju svoje sledbenike, neki više od drugih, ali to već zavisi od uspešnosti propovednika da obrlati masu. Najbrojniji i najpoznatiji pokret tog tipa su svakako Jehovini svedoci, kojih ima oko 7 miliona u svetu a najčudniji su Mormoni, koji i dalje žive kao u doba pre industrijske revolucije. Na našim prostorima najrasprostranjeniji su Scientologija i Crna ruža koju su svoj procvat doživele osamdesetih godina prošlog veka. Neke od njih čak i ne priznaju Boga nego otvoreno obožavaju Satanu kao vrhovno biće.
Nebitno kako ih ljudi nazivali, verske zajednice, ili sekte, kada u njih zakoračite iz njih je teško izaći. Drže vas pod svojim skutom dok vas ne iskoriste finansijski maksimalno, a onda postanete totalno zavisni od njih. U nekim slučajevima, takvi se mogu pohvaliti i da su dobro prošli, jer nisu sve zainteresovane samo za materijalnu dobit. I dan danas se starije generacije sećaju čuvenog masovnog samoubistva 18. novembra 1978. godine u Džonstaunu, gradu na severozapadu Gvajane u Južnoj Americi, koji su osnovali pripadnici kulta Hram naroda pod vođstvom Džima Džounsa (James Warren "Jim" Jones; 13.5.1931 - 18.11. 1978). Tada je 913 pripadnika sekte, od čega 276 dece, izvršilo samoubistvo trovanjem jer je to od njih tražio njihov propovednik. Mnogo je takvih primera u svetu, i jedino što čovek može i mora da uradi je, da pazi kome poklanja svoje poverenje.
Ponekad je bolje biti ateista nego verovati u bilo šta.
