Ester Vilijams u legendarnom filmu „Bal na vodi" je, davnih šezdesetih godina, beogradskoj publici predstavila jedan novi spoj sporta i umetnosti - sinhrono plivanje. Ako pođemo od podatka da je glavni grad tada imao 426.000 stanovnika, a da je za ovaj muzičko-filmski spektakl kupljeno 330.000 bioskopskih ulaznica, jasno je da je ovo najgledaniji film ikada u našoj prestonici. Ovakva popularnost nekadašnje plivačice koja je sport u vodi spojila sa glumom, je bila glavni motiv za izgradnju Tašmajdanskog bazena a 1968. godine i za osnivanje prve sekcije sinhronog plivanja kod nas.

U početku, pod sinhronim plivanjem se podrazumevalo umetničko plivanje koje je zbog svoje atraktivnosti imalo za svrhu zabavljanje publike na različitim skupovima. Vremenom je broj klubova rastao, a revijalni nastupi su prerasli u takmičenja. Danas, u Srbiji postoji deset klubova u četiri grada: Beograd, Obrenovac, Niš i Kruševac a u Savezu za sinhrono plivanje je registrovano preko hiljadu aktivnih takmičarki.

Kao i u svim drugim sportovima, da bi ostvarile dobre rezultate i jak tehnički i umetnički utisak, potrebno je mnogo truda, odricanja i ljubavi. Ono što sinhrono plivanje čini kompleksnim je spoj različitih sportskih i umetničkih veština. Da bi naše takmičarke mogle da nam prirede pravi “bal na vodi”, svaki njihov trening se sastoji iz 4 dela: 1. Vežbe na suvom koje podrazumevaju teretanu, gimnastiku i balet, 2. Zagrevanje i plivanje, 3. Ronjenje koje im omogućava da povećaju kapacitet pluća tako da dugo mogu da izdrže bez vazduha pod vodom i 4. Sinhrono plivanje, koje podrazumeva uvežbavanje koreografija kroz usklađivanje pokreta.

U umetničkom plivanju je veoma važna estetika. Pošto sudije ocenjuju osim koreografije i kompletan izgled takmičarki, koji podrazumeva atraktivane kostime i šminku, ove devojke veliku pažnju posvećuju svom izgledu. Kako bi se pojačala ekspresija lica tokom nastupa i da bi se iskazane emocije videle i sa najudaljenijih sedišta u publici, takmičarke uz pomoć jake vodootporne šminke upadljivo iscrtavaju oči i usne.

Dok nastupaju, one ne koriste kape za plivanje, već prave frizure koje daju još jedan pečat umetničkom doživljaju. Da bi svaki pramen njihove kose tokom koreografije na vodi i pod vodom ostao na mestu, one uz pomoć želatina koriste posebnu tehniku “plastificiranja” kose na koju potom dodaju različite detalje.

Sve ove uslove su ispunile i svojim sjajnim nastupom oduševile sudije na državnom prvenstvu u figurama i tehničkim duetima "Synchro Open Stari Grad" 2012. godine, naše takmičarke KUPS “25. Maj”. Državne prvakinje za kategorizaciju u timu su Ana Cekić, Tanja Bogdanović, Tamara Jovanović, Tijana Jovanović, Jana Pudar i Teodora Čakarmiš (rezerva Ljubica Grubić), dok su u duetu ubedljivo najbolje Tanja Bogdanović i Ana Cekić.

Naše izuzetno talentovane devojke bi svakako bile u prilici da ostvare i važna međunarodna priznanja, kada bi imale bolje uslove za trening. Svaki odlazak na kamičenje košta a klub i Savez ne raspolažu potrebnim sredstvima. Takva takmičenja obično finansiraju same. Dug boravak u vodi im često stvara zdravstvene probleme. Kako je voda u bazenu često hladnija nego što bi trebalo, većina njih ima hronične probleme sa sinusima. Ipak, sve one će vam reći da iznad svega vole ovaj sport, da ga treniraju isključivo iz velike ljubavi i da ne bi mogle da pronađu sebe u bilo kom drugom sportu osim ovog zbog koga su njihove (pra)dede obožavale Ester Vilijams.

Mada je na većini takmičenja po pravilima dozvoljen nastup muškarcima, sinhrono plivanje se uglavnom smatra ženskim sportom, pa ga uglavnom samo one i treniraju.

Dokumentarni film „Muškarci koji plivaju“ (Men Who Swim – 2010.g.) je na jedan izuzetno duhovit način u plavetnilu bazena povezao grupu muškaraca koji u dokolici otkrivaju lepote sinhronog plivanja. Rešeni da se zabave i da pobegnu od pritisaka svakodnevnog života, neočekivano se susreću sa sve većim i većim izazovima do spektakularnog i gotovo nadrealnog finala.