Uspomena na smrt i stradanje Svetog velikomučenika Dimitrija, velikog borca za hrišćanstvo, obeležava se danas - 8. novembra, kao zapovedni praznik Srpske pravoslavne crkve i krsna slava pravoslavnih vernika.
U narodu poznat pod nazivom Mitrovdan, ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crvenim slovom, a u Bogoslužbenom ustavu Crkve označen je znakom srednjeg praznika druge vrste (crvenim krstićem), što znači da po rangu i značaju pripada trećoj od šest grupa u koje su svrstani svi praznici u godini. Mitrovdan je nepokretni praznik, što znači da je uvek istog datuma, odnosno 8. novembra po novom ili 26. oktobra po starom kalendaru. U našem narodu Mitrovdan je jedna od većih slava, krsno ime nekih esnafa i dan održavanja zavetine u mnogim mestima.
Ko je bio sveti Dimitrije ?
Sveti velikomučenik Dimitrije rođen je u Solunu, otac mu je bio vojvoda koji je potajno verovao u Isusa Hrista, ne usuđujući se da javno ispoveda njegovo ime zbog progona hrišćana od strane cara neznabošca. Po očevoj smrti, naredbom cara Maksimijana, Dimitrije postaje carski namesnik celog grada Soluna, sa zadatkom da očisti tu oblast od bezbožnih hrišćana. Verujući i sam u Hrista, Dimitrije je počeo javno da proslavlja Gospoda, a kada je car saznao za to, smestio ga je u tamnicu. Posle nekoliko dana vojnici su izboli kopljima svetitelja, iako su ga našli u molitvi. Tu, u Solunu, hrišćani su kradom sahranili njegovo telo, a na grobu su se mnogi isceljivali.
Nad tim grobom podignuta je mala crkva, a kasnije je nad svetiteljevim moštima podignuta i mnogo veća. Sveti Dimitrije smatra se isceliteljem bolesnika i zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrovitelja i zaštitnika Sibira, a svi pravoslavni hrišćani slave ovog velikomučenika, verujući u njegove isceliteljske moći. Prema drevnim zapisima, Sveti Dimitrije se iz kivota javio caru Justinijanu (483-565), sprečivši ga da mu mošti prenese u Carigrad, pa je tako ostao u Solunu, gde i danas počiva kao zaštitnik grada.
Ovom svetitelju veliku počast odaju Grci, Rusi i Srbi. Kod Rusa je njegov kult počeo da se širi još u 12. veku. Oni su ga 1581. godine izabrali za zaštitnika Sibira. Njegov praznik je jedan od najvećih praznika u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. U našem narodu još od davnina važio je običaj da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i unajmljuju nove.
Kazivanje Vuka Stefanovića Karadžića o tome kako se nekada slavila krsna slava:
Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koga on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto ili blagi dan. Domaćin se stara i pripravlja celu godinu kako će i sa čim će proslaviti krsno ime. Kada bude uoči krsnog imena pred noć, onda izađe jedan iz kuće (obično mlađi) pa po selu zovne sve seljake koji to krsno ime ne slave. Taj pred svakom kućom skine kapu i obično ovako počne: „Božja kuća i vaša! Pozdravio je otac (ili brat) da dođete doveče na čašu rakije; da se razgovaramo i da malo noći pokratimo, što bude svetac doneo nećemo sakriti, dođite, nemojte da ne dođete.” Kada zvanice dođu svečarima u kuću, obično ovako govore: „Dobar veče i čestito ti sveto! Slavio ga mnogo ljeta i godina u zdravlju i veselju.” Gdekoji ponesu jabuke, ili po varošima limun, te dadu domaćinu kad mu nazovu dobro veče. A prijatelji iz drugih sela dođu i nezvani, pa tu svi večeraju, piju, razgovaraju se i pjevaju do neko doba noći” - pisao je Vuk Karadžić o slavskim običajima.
U srpskom narodu, za ovaj praznik vezana su i mnoga verovanja među kojima i ono da ga treba provesti kod kuće, kako cele godine ne bi noćivali po tuđim kućama. Poznato je i da su se na Mitrovdan hajduci razilazili i odlazili da prezime kod jataka, da bi se opet sastali na Đurđevdan.