U akademskim krugovima se već dugo raspravlja, a obični građani su toliko sluđeni da više ne znaju, ne samo kako da ispravno naglase pojedine reči, već ni kako danas uopšte izgledaju pojedine imenice ženskog roda. Dok nam je nekad bilo simpatično kad neko pogrešno kaže da je „doživeo infrakt“, danas se čini da je srpski jezik doživeo pravi srčani udar, čiji se uzrok, dijagnoza, terapija, a ni posledice još uvek ne znaju.

Akcentovanje reči je ne samo nešto što jedan jezik čini melodičnim, već je i veoma važno za negovanje književnog jezika, kao i opšte kulture naroda. Televizija, ma kako akcentovana ova reč bila, bi trebalo da običnom građaninu da jedan opšti obrazac, koji će on polako početi da primenjuje. Kako se čini, i nakon ozbiljnog protoka vremena građani ovo ne usvajaju, a konfuzija koja trenutno vlada, dovodi do toga da više niko ne zna kako, zašto i gde neku reč treba naglasiti.

Srpski književni jezik poznaje četiri akcenta: kratkosilazni (‶), kratkouzlazni (‵), dugosilazni (⁀) i dugouzlazni (′), a pravila su jednostavna:

1. Sve jednosložne reči imaju samo silazni akcenat
2. Silazni akcenat može da bude samo na prvom slogu
3. Na poslednjem slogu ne može da bude akcenat
4. Uzlazni akcenat može da bude na bilo kom slogu osim na poslednjem.

Nakon mnogo godina, za akcentovanje reči koje danas imamo priliku da slušamo u medijima i koje tako rogobatno zvuče, pozvasmo se na Rečnik Matice srpske iz 1960. u kome su sporazumom jezičkih stručnjaka propisana pravila akcentovanja za reči stranog porekla. Uprkos tome, sve je više kritičara kojima ovakvo akcentovanje reči smeta i koji smatraju da naš jezik treba da proizilazi iz onog kojim se izvorno i govori.

Na svu muku, uvedosmo i rodnu ravnopravnost u jeziku, pa više niko ne zna kako da oslovi recimo osobu ženskog pola koja predsedava suđenjem u sudnici. Dok se narod premišlja da li je ona sudnica, sudkinja ili sudinica, srpski jezik je ušao u takvu konfuziju da ga više ni Srbi pravilno ne izgovaraju. Dođosmo do takvog apsurda, da čak i onaj ko „potrefi” pravilno, da recimo imenica vozač sada u ženskom obliku glasi vozačica, ostane zbunjen kad ga dočeka podsmešljiva reakcija sagovornika. Kako je naš narod domišljat, sve češće je umesto imenica ženskog roda u upotrebi izraz koji predstavlja opis zanimanja, žena sudija.

Zbrka nastaje zbog toga što je Matica srpska šestotomni rečnik, koji je izvor književnog jezika, izdala sedamdesetih godina, a jednotomni rečnik 2007. Uzevši u obzir ovoliki priliv reči, kao i praksu u razvijenim zemljama, jasno je da nam je hitno potreban novi izvor koji će pratiti društvene promene i jezičke novine.

Koliko god lingvisti pokušavali da objasne da imenica koja se za obrazovanu ženu gramatički tačno koristila isključivo u muškom rodu, danas konačno zaslužuje svoj ženski rod, fakat je da su žene sa novom jezičkom titulom umesto polne ravnopravnosti, postale izložene opštenarodnoj šegi, a da se njihovo faktičko stanje i odnos društva prema njima u tom smislu nije, ili se veoma sporo menja.

Lingvisti koji unapređuju veštačke jezike kao što su esperanto, ido ili slovio jesu u zavidnoj poziciji da predlažu izmene jer se tim jezicima ne govori, ali kada je reč o živom jeziku lingvistika pre svega treba da nomira ono što već postoji u jeziku, a ne da ispunjava zahteve nekakvog tumačenja aktuelne političke korektnosti i pogleda na odnos među polovima, pre nego što se taj odnos valjano i realno uspostavio.

U našem slučaju ovaj pokušaj da se za svaku imenicu muškog gramatičnog roda koja označava zanimanje, javnu fuknciju ili društveni status izmisli imenica ženskog roda, predstavlja oblik ozbiljnog nasilja nad jezikom, pa ga zbog toga narod i nakon toliko vremena još uvek nije prihvatio.

Status žena bi se svakako u našem društvu morao učiniti boljim, ali da li zaista prvi pravi korak ka tome treba tražiti u veštački nametnutim lingvističkim nazivima za žene koje se bave profesijom koja se u našem jeziku do skora označavala u muškom rodu?

Koliko uvođenje rodno senzitivnog jezika zaista pomaže visokoobrazovanim ženama u Srbiji da se njihove plate izjednače sa platama visokoobrazovnih muškaraca? Da li je suština problema u terminu kojim ih oslovljavamo ili zaista želimo da poboljšamo njihov položaj u našem društvu?