U XVI veku, londonski trgovac Džon Lok koji je plovio prema zapadnoj Africi, u svom, inače fascinantnom dnevniku, zabeležio je i utiske o crnim Afrikancima - „zverima koje nemaju kuću” i „ljudima bez glava, sa ustima i očima na grudima”. Slavni pesnik Radjard Kipling opisao je crne mališane sub-saharske Afrike kao „pola đavo, pola dete”. To su samo neke od slika koje su, u vreme kada nisu postojali savremeni mediji, ostajale urezane u umove ljudi. Nije postojala nijedna druga verzija, a nepostojanje „ravnoteže priča“ je rađalo prezir i strah od nepoznatih kultura.

Ostaje nejasno zašto odsudstvo te ravnoteže dominira i danas, kada su mogućnosti komunikacije i razmene informacija beskrajne. Kriviti medije, dnevnu politiku i globalne interese za plasiranje jednostranih informacija je prosto naivno. Čovek koji to želi, uz minimum znanja i resursa danas može istražiti širu sliku bilo čega na planeti. Problem je što smo, globalno, pronašli komfor u stereotipima. Stavovi da su Afrikanci zaostali prenosioci svetskih epidemija, muslimani ostrašćeni fundamentalisti, Balkanci genocidni „karcinom” Evrope, Jevreji otimači svetskog kapitala i sl. izriču se danas lako i javno, oduzimaju ljudima dostojanstvo i sprečavaju priznavanje jednakog čovečanstva.

Naročito su opasni stereotipi nastali iz priča koje kreću „od sredine”, gde se zanemaruje istorija i situacioni kontekst događaja. Bilo da je u pitanju tendenciozno izostavljanje ili neznanje, posledice su iste. U današnjem svetu, gde nijedno ostrvo nije ostrvo, posmatrati drugo ljudsko biće kao manje vredno, primitivno, suštinski zlo, ili nedostojno pažnje samo zato što su mu bile uskraćene pogodnosti i komfor zapadne kulture, odraz je plitkog uma i najdrastičniji oblik ljudske sebičnosti.

Svet je, nažalost, prepun katastrofa. Njihove slike gledamo svakodnevno, u medijima, i u očima onih pred kojima svetske sile danas dižu bedeme i ograde kako bi sprečile kontaminaciju svoje kulture blagostanja. Ljudi koji sa sobom nose tragediju nisu dobrodošli, njihova nesreća je žig koji sprečava da ih prihvate i da im pomognu isti oni koji su doprineli propasti njihovih država i života. U dušama nevoljnika postoje priče koje nemaju veze sa nesrećom, slike davnog srećnog detinjstva, kulture i tradicije njihovih naroda, prirodnih lepota, i bogatstva koje je zbog pohlepe moćnika postalo izvor svih jada. Mi nemamo želju da ih čujemo, a oni nemaju ni snage, ni mogućnosti da ih ispričaju. Ostaje samo jednostrana priča, koja se i nakon pet vekova svodi na „zveri koje nemaju kuću”.

Zato je veoma važno da odvojite 19 minuta i čujete priču Čimamande Adiči - Opasnost pojedinačne priče (titlovano na srpskom), sa konferencije TEDGlobal 2009. Iako vanvremenska i lična, ova priča danas dobija brojna grananja i novi smisao: