Sankt Peterburg, nekadašnji Petrograd i Lenjingrad, je najpoznatija ruska luka. Šta ga čini posebnim? Na mestima iznad 59. stepena severne geografske širine, tokom letnjih dana se dogodi da Sunce ne silazi dovoljno iza horizonta kako bi pala noć. Dani se smenjuju sa noćima koje prolaze u blagom sumraku u periodu od 11. juna do 2. jula, a ovaj fenomen se naziva „bele noći”.

Tih dana, Sankt Peterburg posećuju brojni turisti, u velikom broju pisci i slikari, a neizbežne su i manifestacije koje nose naziv ovog neobičnog prirodnog fenomena. Mnoštvo ljubavnih parova odluči da svoje sudbonosno „da” izgovori u ovom periodu, kada priroda učini Sankt Peterburg prestonicom romantike. U sećanju dugo ostaju noćne šetnje duž obale reke Neve i brojnih kanala. Tih dana, nijedan veliki evropski grad ne može da mu bude rival. Na ulicama Sankt Peterburga videćete pravu košnicu veselih lica, u dobrom raspoloženju i posebom zanosu koji duguju dugom danu bez kraja.

Jedan od najznačajnih književnika od postanka sveta, Fjodor Mihailovič Dostojevski, rodjen je u Sankt Peterburgu. Prirodni fenomen po kome je ovaj grad poznat njemu je poslužio kao inspiracija za seriju novinskih članaka Bele noći, koje su kasnije objedinjene u Hronici Sankt Peterburga. Ova sentimentalna priča čitaocu pruža mogućnost da razume glavnog junaka, sanjara prema kome život nije bio naklonjen. Njegov sumoran, teskoban i monoton način života učinio ga je neprimetnim. Dešava li se to svakom od nas ponekad, sada i ovde? Možda je ovo način da razumemo i sebe, onda kada realnost u nama zameni doza maštanja, kao beg od neprijatne svakodnevice. Kruna ovog romana je sentimentalnost koju je Dostojevski filigranski precizno pojasnio, sa jasnom porukom da se takvog osećanja ne treba stideti. Da je ta emocija od velikog značaja, govori i životni preokret glavnog junaka ovog romana koji je u jednoj od neponovljivih šetnji tokom belih noći postao stvarni heroj, upoznao ljubav svoga života i izašao iz senke nevidljivosti.

„Umesto nemuštog razgovora samog sa sobom omeđenog izmišljenim svetom, mladić će razgovarati sa osobom koja je tu pored njega, koja je tako slična njegovom duhovnom sklopu. Dolazi do onoga o čemu Dostojevski u svim svojim delima potencira. Dolazi do punog izražaja moralna čistota, nesebičnost, poštenje, dobrota i jake emocije. “

Bele noći danas posmatramo i kao prirodni fenomen i kao metaforu za spas duše, kako ih je video Dostojevski. Kada se život čoveka, naročito mladog čoveka, poptuno obesmisli i raspadne, potrebna je velika snaga da se se svi delići sastave. Ono što nastaje nikada nije isto kao ono od čega je poteklo, i ako ima sreće, čovek svoj novi mozaik slaže vezujući ga čvršće za ljude oko sebe. Bele noći u kojima nema mraka, već samo dve nijanse svetlosti, nude nadu za spas iz tamnih košmara i društvene izopštenosti.