Često nazivan „ocem kontrakulture”, autor romana Klanica pet (1969), Kolevka za macu (1963), Doručak za šampione (1973) i dr, kratkih priča, eseja i drama, spletom nesrećnih okolnosti postao je staratelj i dece svoje sestre Elis kada su ona i njen suprug preminuli istog dana. Pored svojih troje dece, i Elisinih troje, kasnije je usvojio i kćerku svoje druge supruge.

Krajnje nekonvencionalan svim sferama života, takav je bio i kao otac. U pismu svom 22-godišnjem sinu Marku, Kurt 1969. godine daje niz duhovitih saveta:

„Savet koji sam ja dobio od svog oca: nikad ne nosi alkohol u spavaću sobu. Ne trpaj ništa u uši. Postani šta god želiš, samo ne arhitekta.”

Sledeće godine, Kurt je napustio njihovu majku Džejn i počeo novi život sa Džil koju će oženiti devet godina kasnije. Zabrinut kako će razvod roditelja podneti njihova najmlađa kći, sedamnaestogodišnja Nanet, Kurt joj piše:

„Pred nama su sad dva puta: ti bi mogla da konstatuješ da te je otac napustio i da patiš zbog toga. Ili, možemo da ostanemo bliski i zavolimo jedno drugo više nego ikad.

Meni se druga mogućnost mnogo više sviđa. Apsolutno mi je neophodna. Problem je jedino što ćeš morati često da mi pišeš i da me zoveš ponekad. Moraćemo da poželimo jedno drugom srećne rođendane, i pitamo kako ide u životu, i pričamo viceve, i sve to. I moraćeš često da me posećuješ, a ja ću biti primoran da obraćam više pažnje na to šta te zanima, nego da li si završila svoja zaduženja po kući.”

Na njihovu sreću, i Nanet je osećala isto. Ostali su veoma bliski. Kada je tokom studija izgubila godinu, u želji da joj ne dozvoli da klone duhom Kurt piše:

„Draga moja Nano,

Sad shvataš da te nisu zaposele čvrste, pouzdane društvene strukture - kako ljudi stare tako postaju zabrinuta, ćudljiva, glupa ljudska bića koja su bila deca do samo pre par dana. Ruše se domovi, raspadaju se škole, obično iz glupih razloga. A šta ti imaš? Imaš tragača u vremenu zvanog Nan.

To je sasvim u redu. I ja sam tragač u vremenu zvani Kurt, i Džejn je tragač u vremenu zvana Džejn, i tako dalje. Kada i jedan jedini dan od početka do kraja protekne u redu, to je vesela slučajnost.

Ti si užasnuta zbog izgubljene godine. Pa, i ja se osećam kao da sam izgubio mnogo godina otkad je objavljena „Klanica pet”, ali to je iluzija. Te godine nisu izgubljene. One prosto nisu bile onakve kakve sam ja planirao. Nije bila planirana ni godina kada se Džil razbolela i morala da leži u krevetu godinu dana. Nije ni ona kada je Mark odlepio, pa se godinu dana sastavljao. To su bile avanture, a ne planirane godine. Kad pogledam u prošlost, ništa ja danas u svom životu ne bih promenio.

Većina pisama koja šalju roditelji krije njihove neostvarene želje skrivene u savetima. Moj savet ti je da platiš nekog da te podučava neki strani jezik. Sastanite se dva-tri puta nedeljno i pričajte. Nađi nekog da te nauči da sviraš neki instrument. Neka tvoja duša raste! I mislim da je važno da živiš u pristojnoj, a ne moćnoj državi. Od moći svi polude. Pošto još nisam mrtav, moji će ti saveti delovati naročito plitki i šuplji. Da valjaju, i sam bi ih se držao.”

Oslobođen sujete, verovao je da će misli književnih velikana pre dospeti do duše njegove kćeri nego očinski saveti. Pismo upućeno Nani završava naredbom:

„Nabavi zbirku Čehovljevih pripovetki, i pročitaj ih sve. Onda pročitaj „Mladost”Džozefa Konrada. Ne savetujem ti da to uradiš, naređujem ti.”

Preporučujemo vam da pročitate pesmu Džo Heler Kurta Vonegataposvećenu Džozefu Heleru, piscu romana „Kvaka 22”.