Mnogi svedoci vremena u kojem je patrijarh Pavle bio pastir pravoslavlja na ovim prostorima (1990-2009), slažu se da u tim teškim godinama za srpski narod nije postojao niko ko je sa jednakom istrajnošću i verom ukazivao na značaj čovečnog ponašanja, pomirenja i tolerancije.

„Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.“

Potekao je iz naroda, iz seljačke porodice gde je rano ostao siroče. Razumeo je narod i narod je razumeo njega, jer nikada nije dozvolio da se udalje. Svakog jutra je služio liturgiju u Patrijaršiji, a svako veče u Sabornoj crkvi u Beogradu zajedno sa ostalim sveštenicima. Stariji Beograđani ga se sećaju kako je, uvek sa sobom noseći Sveto pismo i molitvenik, često koristio javni gradski prevoz ili išao pešice u obilazak crkava i manastira u gradu. U narodu su ostale brojne anegdote i sećanja o njegovoj iskrenoj i dubokoj posvećenosti asketskom životu i insistiranju na racionalnom trošenju onoga u čemu jedni oskudevaju, a drugi rasipaju.

„Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.“

Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957. godine gde je svoj život na Kosovu i Metohiji proveo u izgradnji i obnovi pravoslavnih svetinja. Kao episkop je svedočio pred Ujedinjenim nacijama i brojnim državnicima o teškom položaju i stradanju srpskog naroda u tom delu Srbije. Gnev i netrpeljivost je osetio na svojoj koži, trpeći brojne verbalne i fizičke napade, od kojih je najteži bio kada je na autobuskoj stanici u Prizrenu na njega nasrnuo jedan Albanac. I pored svih iskušenja, znao je osuda i osveta nisu ono čemu pravoslavna duša sme i treba da teži.

„Čovek je, pored uma, obdaren i srcem, osećanjem i voljom kao snagom koja može da ostvari ono što um i srce nađu da treba. A osim toga, obdaren je još i slobodom. Čovek može onako kako Bog hoće a može i suprotno. Jer, što kaže naš filozof Boža Knežević, „čovek je biće kome može i Bog da se obraduje, a od koga može i đavo da se postidi“. Vidite koliki je to ogroman razmak! Gde ćemo se naći, zavisi od nas.“

Tokom svog života nije izlazio na političke izbore, niti se mešao u politička pitanja države, sve do 2006. godine kada je pozvao narod da izađe na referendum o novom ustavu Republike Srbije, i kada je i sam izašao da glasa smatrajući da je to pitanje od vitalnog značaja za srpski narod. Iako je izbegavao da se bavi dnevno-političkim temama, poruke koje je izgovarao tokom javnih obraćanja narodu jasno su ukazivale na njegove stavove o najtežim političkim odlukama državnog vrha.

„Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.“

„Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.“

„Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi mogli biti i ne bi bili dužni da to budemo.“

Povodom 100 godina od rođenja Njegove svetosti arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog gospodina Pavla (1914-2009), u Narodnoj biblioteci u Beogradu javnosti je predstavljena njegova jedina materijalna zaostavština, lična biblioteka od 9,000 knjiga. Odabrani eksponati su bili dostupni na izložbi nazvanoj „Govorim, a ćutim“, a nakon toga su vraćeni u konak Manastira Svetog Arhangela Mihalila u Rakovici, gde u dvorištu manastirskog kompleksa po sopstvenoj želji počiva patrijarh srpski Pavle.