Pisan kao satira na prevaziđene viteške romane srednjovekovne literature, Don Kihot ne samo da je posle Biblije postao najprevođenija knjiga svih vremena, već joj je udahnut život i na filmskim, pozorišnim, operskim i baletskim scenama.
Jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, podseća nas da bi čovek bez snova, ideala i makar zrna lucidnosti bio osuđen na ružan, prizeman i nezanimljiv život u svetu surove životne realnosti. Migel Servantes je Don Kihota, večitog luckastog borca za pravdu, davne 1605. godine, poslao u pustolovine koje i danas predstavljaju vrhunsku zabavu. Pokušaj da se prekroji svet prema sopstvenim iluzijama i snovima jeste nemoguć, ali je i izazov u kome svi neodoljivo imamo potrebu da se okušamo.
Zadržavajući komični žanr, prvi balet inspirisan ovim romanom je nastao početkom 18. veka u pariskoj Operi pod nazivom “Gamašova ženidba”. Nakon toga su se ređale premijere od kojih je svakako najznačajnija ona za koju je u Boljšoj teatru 1868. godine libreto sačinio francuski koreograf Marijus Petipa.
Na muziku izraženu jasnim igračkim ritmovima Ludviga Minkusa, Petipa je kroz libreto u kojem se Kitri i Bazil zaljubljuju i mimo volje svojih roditelja na kraju venčavaju, objedinio baletksu igru, glumu i muziku kroz Servantesove likove, što je doprinelo ogromnoj popularnosti ovog baleta. Danas, Don Kihot važi za “najmoskovskiji” balet u celokupnoj ruskoj klasičnoj tradiciji i jedini je koji se u Boljšoj teatru u kontinuitetu igra poslednjih 114 godina.
Na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, balet Don Kihot je postavljan četiri puta. Originalnu verziju Marijusa Petipe naša publika je mogla da vidi 1931. godine, a potom su uz izmenu dramaturgije baleta prvo Gorskog, potom Golezovskog i konačno Vladimira Vasiljeva, osvanule nove verzije.
Po čuvenom romanu Don Kihot, balet je u Narodnom pozorištu u Beogradu svoju poslednju premijeru imao 2007. godine, u koreografiji proslavljenog ruskog baletskog umetnika, Vladimira Vasiljeva, koji je i sam 1962. godine, kao mladi igrač i član Boljšoj teatra debitovao u ovom baletu.
Povodom Svetskog dana igre, Vasiljev je kao gost Narodnog pozoriša obnovio svoju postavku igre sa ciljem da u jedinstveni praznik igre objedini igru, glumu i muziku.
Na repertoaru Narodnog pozorišta je predstava u kojoj nije dovoljno samo igrati na prstima, nego je potrebno i da svaki igrač na sceni bude i vrhunski glumac i da orkestar i dirigent aktivno prate dešavanje na sceni. Dramaturški, Vasiljev je spojio prvi i drugi čin, ubacio prologe, kao i veliki antre na početku drugog čina, sjedinio uloge Ulične igračice i Mercedes i ubrzao tempo, što je dovelo do jednog velikog spektakla, usled kojeg su naši igrači tokom dramatične i izražajne igre zasluženo ispraćeni ovacijama.
Balet Don Kihot je ponovo uspeo da dočara duh i temperament Španije koji kroz aktuelnu priču u kojoj se idealista i sanjalica oštro sudaraju sa stvarnošću u kojoj vladaju norme "nekog društva".
U stilskoj prefinjenosti ali i pompeznosti odlično uvežbanog ansambla i solista, oslikava se renesansni ideal humanizma, slobode i pravde u svetu stvarnosti kojom vladaju glupost, paradoks sukoba ideala i stvarnosti, kao i renesansni ideal humanizma, slobode i pravde.
