Podjednako omiljen kao glumac i reditelj kod pozorišne publike, komediograf - satiričar kod čitalačke publike, ali i kod one boemske u Skadarliji, Čiča Ilija Stanojević je već za života postao prema rečima pozorišne kritike „Nušić u glumi”, dok ga je pozorišna publika doživljavala kao „glumca koji bi i mrtvog nasmejao”.

Čiča Ilija Stanojević - mitološko biće

Poreklo barda srpskog glumšta Čiča Ilije Stanojevića, koji je više nego ijedan umetnik ušao u anegdote beogradske čaršije je i danas prava enigma, jer o svojim roditeljima nikada nije govorio. Kako njegovu krštenicu, koliko se zna, niko nije video, ovaj podatak je često davao šlagvort o kome se polemisalo u javnosti: 1. da je rođen godinu dana kasnije ili ranije, 2. da je dete ostavljeno na ulici a potom usvojeno od strane nekog Stanojevića, 3. da vodi poreklo iz Valjeva, 4. da je rođen u kući koja se nalazila ispred bedema Stambol kapije i to baš na mestu gde se danas nalazi Narodno pozorište.

Jedino što se o njegovom rođenju sa sigurnošču zna je da je rođen u Beogradu u kući koja je bila negde nadomak spomenika Knjazu Mihajlu, kao i da mu se majka zvala Spasenija, a otac Stanoje. Kako je na pitanje o svom rođenju uvek u šali davao isti odgovor: „Pao sam iz majčine utrobe baš na tlo gde je sazidana velika pozornica, pa stoga i nisam mogao da krenem drugim putem osim ka pozorištu“, njegovi savremenici su govorili da je ovaj velikan srpske komedije zapravo mitološko biće.

Čiča Ilija se oženio koleginicom Ljubicom Lujzom Martinek sa kojom je živeo kratko nadomak kafane „Tri šešira”. Da li zbog boemskog života ili nesloge partnera, iako se nikada nisu zvanično razveli, ova ljubav je kratko trajala, a Ilija je svoj život nastavio sa Marijom Marickom Hladek, sa kojom je godinama nevenčano živeo u delu kuće Đure Jakšića, gde je nakon njegove smrti, na kući u Skadarskoj br. 36. postavljena mermerna tabla sa natpisom:

Čiča Ilija Stanojević, proslavljeni komičar Narodnog pozorišta, ukus i boja starog Beograda, stanovao je ovde pre nego što se u legendu preselio.

Čiča Ilija Stanojević glumac

Ovaj „Vladalac smeha“, kako su ga nazivali oni koji su imali sreću da ga poznaju, svoju glumačku karijeru je započeo slučajno, kada je kao šegrt počeo da radi u berbernici. Zabavljajući mušterije najčešće je imitirao obližnjeg kafedžiju čiča Ivana, zbog koga je i dobio nadimak - Čiča. Berberinu je sve ovo bilo zabavno, posebno što je broj mušterija rastao zbog šegrta koji zabavlja klijente, sve dok Ilija nije pronašao novu zabavu. Uz nepogrešivo tačnu mimiku počeo je da imitira i mušterije koje su u berbenicu dolazile. Ko zna kojim putem bi se nastavila karijera našeg „kralja humora“ da se jedan od imitiranih posetioca berbernice nije osetio ozbiljno uvređenim, a on zbog toga dobio otkaz.

Iako je odustao od imitacija, nije bolje prošao ni nešto kasnije kao prepisivač kod praktikanta Koste Čkalje gde je uspeo da dobije posao. Njegovi „kreativni pundravci” su ga naterali da se u pauzama popne na sto i govori stihove Šandora Petefija „Luda“, zbog čega je ponovo dobio otkaz.

Kreativnost ovog dečaka koji je rođen da bi bio zabavljač otkrio je narod. Pozivali su ga na mnoge zabave gde je nastupao kao pevač i imitator, sve dok ga nije primetio tadašnji dramski prvak Miloš Cvetić i poverio mu prvu ulogu u Saduovoj „Otadžbini“. Sudbina je htela da on prosto nije mogao da ostane nezapažen, a ovom prilikom je bukvalno zapalio publiku. Debitujući u ulozi Miloša Obilića u štali gazde Aksenitija, slučajno je izazvao požar kada je u toku predstave petom zakačio špiritus koji je umesto da na kraju komada proizvede pirotehnički efekat, zahvatio seno i celokupnu improvizovanu pozornicu. Da je „đavo odneo šalu“ svi su shvatili tek kada je kočijaš skočio i počeo da gasi plamen uzvikujući: „Idite bestraga sa vašom komedijom! Zapaliste mi štalu!”

Svoju karijeru bi verovatno tada i završio da mu nije pomogao pozorišni kritičar Jevta Ugričić. Preporučio ga je za jednu malu ulogu u Zemunu, a onda su uloge počele da se nižu toliko da je Čiča Ilija vrtoglavo uspeo da postane stalni član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a potom i da ostvari svoj san i vrati se na mesto odakle je i potekao. Ne samo da je postao stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu 1896. već se i vratio u svoju Skadarliju iz koje je nakon toga izlazio samo onda kada je to morao.

Kako to obično biva u glumačkom životu, iako bi svako rekao da je ovim činom ostvario svoj san, on se osećao neostvaren jer zbog velikog mladeža na nosu nije dobijao uloge ljubavnih heroja.

Ljubavne uloge sam izbegavao zbog svog, za taj posao nezgodnog nosa, na kome su u to vreme štrčala dva ogromna mladeža. Levi mi je i dan danas na nosu, tek kolko da me prepoznaju, a desni, koji je skoro ličio na rog, operisao je dr. Subotić leta gospodnjeg 1885. u Zemunskoj bolnici. Nakon te operacije ja sam postao primamljiva persona, ali od tada sasvim sigurno datira i operatorska slava dr. Subotića.

Uprkos tome, velika je lepeza likova koje je Čiča Ilija odigrao na radost publike. Istoričari srpskog pozorišta su zabeležili da je ovaj genijalni glumac živog duha, večito raspoložen za šalu odigrao oko 500 uloga u pozorištu i to od tragičnog Kina, preko beskrajno šarmantnog cicije Kir Janje. Ono po čemu je u pozorištu najviše ostao upamćen su uloge u Molijerovim delima koje su bile toliko bravurozne da mu je francuska Vlada povodom 300 godina od piščeve smrti dodelila orden Akademske palme 1922. kao glumcu koji je najbolje tumačio junake ovih komedija.

Čiča Ilija Stanojević - pisac

Jedan od njegovih najboljih prijatelja, Janko Veselinović, ga je tokom dugih boemskih noći inspirisao i na pisanje pozorišnih komada. Tako je zajedničkim snagama nastalo čuveno delo „Potera”, a potom i njegovo prvo pozorišno samostalno delo osmišljeno kao šala u 4 čina sa pevanjem u pet slika „Dorćolska posla” čija je praizvedba bila 1909. u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Dramatizovao je Sremčevu „Ivkovu slavu" (1918.), a kada je u Beogradu osnovano Društvo za zaštitu životinja, napisao je autorsko delo: „Čiča Ilijine životinje” (1928.) pitajući se zašto životinje ne bi mogle da budu junaci priča koje nisu basne.

U listu „Politika” je objavio niz feljtona i kratkih publicističkih tekstova u kojima je osvrćući se na postojeći društveni poredak kritikovao aktuelna zbivanja.

Čiča Ilija Stanojević - prvi filmski reditelj kod nas

Prvi stalni bioskop u Srbiji „Grand” je otvoren 1908. u hotelu „Pariz” na Terazijama, a njegov vlasnik Svetozar Botorić je tri godine kasnije postao i producent prvog srpskog igranog filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” čiju režiju je potpisao Ilija Stanojević.

Ova filmska priča koja se oslanja na dramu beogradskog glumca i reditelja Miloša Cvetića i poemu „Početak bune protiv dahija” je snimana tokom avgusta i septrembra 1911. na obali Save, Kalemegdanu, Topčideru, Banjici i u hotelu „Pariz”.

Premijera za novinare održana je u oktobru iste godine na dvoru, a od 16. novembra je u njemu mogla da uživa i šira publika. Ovaj nemi film je u bioskopu „Grand” pratila raznovrsna živa muzika od pijanista, preko pleh orkestra do tamburaša.

Kako je po svim kriterijumima ovaj film mogao da se poredi sa najznačajnijom svetskim filmskim ostvarenjima tog vremena, on je uspešno nastavio da živi svoj život u raznim gradovima Evrope a prema nekim izvorima je dospeo i do američke publike. Razumljivo je da je nakon pojave zvučnog filma publika za njega izgubila interesovanje ali je potpuno neobjašnjivo kako mu se i kada izgubio svaki trag sve do 2004. kada je konačno pronađena kopija u Filmarchivu u Beču.

Čiča Ilija Stanojević je sahranjen na Novom groblju 1930. Od njega su se na sahrani oprostili brojni prijatelji među kojima su bili Branislav Nušić i Milan Predić, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta koji je u svom govoru između ostalog rekao: „Ovo je kraj najlepše priče starog Beograda”.

Foto izvor: Muzej pozorišne umetnosti Srbije