Dok je bila mala, Ejmi je često sa ocem pevala pesme Frenka Sinatre. Ova navika i njena nestašna narav su kasnije izluđivale profesore u školi, koji nisu uspevali da joj objasne da za vreme časa ne treba da peva, nego da uči.

Pod velikim uticajem džeza, Ejmi je 2003. izdala debitantski album koji je dobio pozitivne kritike, a njen glas su kritičari odmah počeli da porede sa legendarnom Sarom Von i Mejsi Grej. Ovaj album, ne samo što je veoma brzo dospeo na vrh britanskih top lista i bio nominovan za nagrade u kategorijama „Najbolji ženski soul izvođač” i „Najbolji urbani nastup”, već je i prodat u platinastom tiražu.

Prodor na svetsku scenu su joj omogućili singlovi You Know I'm No Good i Rehab izdati u maju 2006. godine, a album Black to black je u rekordnom roku dospeo na prvo mesto britanske liste albuma i sedmo mesto američke Bilbordove liste.

Kako je ova svetski poznata pevačica, čiji muzički talenat niko ne može da ospori, bila voljen i često viđen stanovnik severnog dela Londona, njoj u čast je u centru Stejbls marketa, u neposrednoj blizini kuće u kojoj je živela i tragično preminula u julu 2011. otkriven bronzani spomenik u prirodnoj veličini.

Tokom otkrivanja statue koju je dizajnirao Skot Iton, Ejmin otac Mič Vajhaus, je izjavio:

Poza je trebalo da preslika Ejmin stav i snagu ali i da oda suptilni utisak nesigurnosti. Ruka na kuku, okret glavom... sve su to mali elementi koji doprinose ličnosti dela. Statua nije napravljena po uzoru na neku fotografiju, već je spoj svih uticaja njene ličnosti i životnog stava. Ovde je uhvaćena Ejmina srž.

Uprkos porocima koji su je sve više hvatali u vrtlog bez dna, svetska publika i kritičari su joj bili veoma naklonjeni, pa je tokom svoje kratkotrajne, ali veoma burne karijere, Ejmi Vajnhaus uspela da se vrtoglavo popne na sam vrh svetske muzičke scene, ali i da stekne reputaciju najincidentnije javne ličnosti.

Višestruka dobitnica Gremija sve više je tonula u sunovrat, dok konačno nije na samom početku evropske turneje tokom koje je trebalo da poseti Tursku, Grčku, Španiju, Švajcarsku, Italiju, Austriju, Poljsku, Portugaliju, Mađarsku i Rumuniju, održala koncert u Beogradu, koji je umesto da oglasi početak, najavio njen kraj.

Tog 18. juna, nakon koncerta na Kalimegdanu pevačice čuvene po svom izražajnom alt vokalu i muzičkom zvuku u kojem se prepliću soul, džez i ritam i bluz, amaterski snimci razočaranih fanova preplavilil su preko noći YouTube prikazavši Vajnhausovu koja ne samo da ne zna koju pesmu peva, već u više navrata napušta binu ostavljajući bend da svira. Bio je to njen poslednji koncert.

Dok ju je njen specifičan stil oblačenja učinio muzom mnogih modnih dizajnera, problemi sa narkoticima, alkoholom, kao i težnja ka samouništenju obuzeli su je toliko jako da su svi pokušaji roditelja i prijatelja da je izvuku iz životnog pakla ostali bez efekta.

Ejmi Vajnhaus je u stilu Dženis Džoplin svoj život završila tragično u dvadesetsedmoj godini života.

Stvarala je iz dubine duše u kojoj se osim ličnog bola, mraka i tuge nije krilo više ništa. To je dubina koju svako od nas može da pronađe ako zaroni dovoljno duboko u sebe, ali samo neki od nas taj „konopac koji nam večito stoji iznad glave” ili „vožnju avionom u pogrešnom pravcu” znaju da pretoče u umetnost koja je nesumnjivo svetskoj muzičkoj sceni dala još jedan, snažan pečat.