kao reditelj potpisuje Jow Wright koji se proslavio filmovima Gordost i predrasuda, Hanna i Iskupljenje.

On se u ovom ostvarenju poigrava sa originalnim Tolstojevim likovima, čitajući ih onako kako ih mnogi današnji čitaoci doživljavaju- Anu kao sujetnu i hirovitu, a ne slobodoumnu ženu ispred svog vremena, i Vronskog kao detinjastog plejboja koji je više zaljubljen u sliku o sebi nego u Karenjinu. Za razliku od Tolstojeve namere, Aleksej Karenjin je predstavljen kao mnogo prijatniji i pozitivniji lik.

Zamerka koju su kritičari stavili ovom filmu je i to što su sporedni likovi ukrali priču Ani i Vronskom. Kao najdirljiviji momenat u filmu spominje se onaj kada Doli, nesrećno udata za Aninog brata Oblonskog priznaje da se Ani divi, i ne osporava njene izbore: „Želela bih da sam isto učinila, ali od mene to niko nije tražio”.

Najozbiljnije pohvale dobila je kostimografkinja Jacqueline Durran, kojoj su kritičari poručili da može da počne da priprema policu za Oskara. Njeni kostimi su verna slika mode i stila 1870-tih.

Takođe, ostalo je nejasno da li je budžet za ovaj film bio skroman, ili je u pitanju samo loš koncept. Mnoge bitne scene su prikazane u formi nadrealne pozorišne predstave. Prilično bizrno izgleda trka konja na pozornici, sa upečatljivom scenom kada Vronski ubija svog povređenog konja.

Ovog petka počinju redovne projekcije filma u Velikoj Britaniji, a američka premijera se očekuje u standardnom terminu za velike bisokopske hitove, polovinom novembra.