Kornelije Stanković rođen je u Mađarskoj, gde je i započeo školovanje. Intelektualno usavršavanje nastavio je u Aradu, Pešti i Beču. Veoma rano ostao je bez roditelja, a brigu o njemu nastavljaju sestra i brat. Od detinjstva je osećao posebnu naklonost prema muzici, koja je kasnije obeležila njegov životni put. Bavljenje muzikom doživljavao je kao uzvišeni dar sa neba. Kao što je Vuk zapisivao narodne umotvorine, tako je Stanković, putujući po Vojvodini i Srbiji beležio narodne melodije, dodavao im klavirsku pratnju i stvarao nove klavirske kompozicije na narodne teme (Srpske narodne pesme za glas i klavir, varijacije na temu „Što se bore misli moje” i druge) i izvodio ih na svojim koncertima. Među zabeleženim pesmama nalazi se i „Uskliknimo s ljubavlju”. Ova najstarija srpska himna postala je popularna u narodu naročito početkom XIX veka i pevana je na svim svetosavskim školskim svečanostima. Tako ju je i Stanković čuo i zapisao posle jedne proslave u Beču 1858. godine.

Stankovićev muzički uspon pratili su brojni politički događaji. Revolucija 1848, apsolutizam Aleksandra Baha i snažna germanizacija, Krimski rat, slom apsolutističke Bahove vladavine i ukidanje Vojvodstva Srbije. U Srbiji, knez Mihailo Obrenović je uživao doba svoje druge vladavine. Nacionalni pokret Srba bio je već utemeljen borbom za narodni jezik i narodnu književnost koju je vodio Vuk Stefanović Karadžić. Stankovićev nadahnuti rad postavio ga je na čelo našeg romantičarskog pokreta. Dobrog karaktera i otvorenog srca živeo je daleko od svih političkih zbivanja i klonio se aktivnosti u njima. Lepota njegove duše uspela je da probudi ljubav Katke Rožulović, čije su se ime i inicijali često mogli videti u njegovim rukopisnim kompozicijama, uz poruku „sećaj se”.

Da je bio zanesen patriotizmom naslućuje se iz njegovih dela. Kako je primećivao da muzika nema mesto u srpskom društvu koje joj pripada, činio je sve da u njoj mogu da uživaju svi slojevi društva. Stanković je dobro video, kaže Demelić, da baš društveni položaj muzički zahteva bez odlaganja da se muzika prema društvenosti razvija. Ona ne sme biti i ostati svojina samo višega društvenoga staleža, već mora sav narod obuzeti i postati opšte dobro narodno.

Harmonizujući narodne napeve, usavršavao je i nadograđivao svoju muzičku ličnost. Stanković je bio i ostao zvezda vodilja koja osvetljava put muzičke kulture.

Dela Kornelija Stankovića

KLAVIRSKA: „Ustaj, ustaj Srbine” (sa varijacijama), 1852; „Slovenski kadril”, 1855; „Što se bore misli moje” (sa varijacima) 1857; „Srpski narodni kadril” 1859; „Bugarski kadril” i „Srpska polka” 1862.

VOKALNA: Pesme za dramu „Preodnice srpske slobode” ili „Srpski hajduci” Dj. MaletiĆa; mes. hor „Crnogorac Crnogorki”; „Himna Srbije”.

— „Srpske narodne pesme” (6 zbirki koje sadrŽe ujedno klavirske i horske harmonizacije. Zbirke su ovde navedene po prvoj pesmi koja je u njima: „Oj talasi”, 1851; „Sećaš li se onog sata”, 1853; „Uskliknimo s ljubavlju”, 1859; „Ja sam Srbin, srpski sin”, 1859; „Polećela šarenptica”, 1862; „Prag je ovo milog srpstva”, 1863).

CRKVENA: „Dve liturgije”, 1851 i 1852; „Pravoslavno crkveno pojanje u srpskoga naroda” (I knj., „Liturgija Jovana Zlatoustog”, 1862; II knj., „Tropari, kondaci, irmosi od Božića do Spasovadne” 1863; III kn., „Tropari, kondaci, irmosi od Spasovadne do Vavedenja”, 1864); „Srpsko crkveno karlovačko pojanje” („Blažena” I-8 glasa, 1822). Neobjavljeni zapisi karlovačkog pojanja u 17 svezaka u Arhivu SAN.