Ako za nekoga možemo da kažemo da je čitav život, bez rezerve posvetio umetnosti i da je izvan vremena i sistema donosio publici muzička ostvarenja koja poput čiste improvizacije nastaju onog trenutka kada su odsvirana jedinstvena i neponovljiva, gde ne postoji interpretator već samo duh kompozitora, onda sigurno govorimo o svestranom klavijaturisti, kompozitoru i dirigentu, Glenu Guldu.

Čovek koji se odrekao bilo kakvog života van muzike, rođen je 25. septembra 1932. u Torontu u muzičkoj porodici. U svom rodnom gradu je sa deset godina upisao Kraljvski muzički konzervatorijum gde je studirao klavir sa Albertom Gererom, orgulje sa Frederikom Silvesterom i teoriju sa Leom Smitom, ali kako je u tehničkom smislu oduvek bio inovativan, pun ideja i novih predloga, već sa 15 godina je postao profesionalani koncertni pijanista i stekao nacionalnu slavu koja njegovoj zatvorenoj ličnosti ni malo nije prijala.

Guld je bio toliko povučen da je svaki fizički kontakt u njemu budio stres. Nije voleo da ga dodiruju, niti da dodiruje bilo koga. Biografi ga opisuju kao veoma prijatnog i nasmejanog gospodina čvrstih stavova, ali i kao „zimogrožljivog dečaka“ koji je rukavice koje je nosio u svim prilikama čak i u sred leta, skidao samo onda kada treba da dodirne dirke bilo kog klavira.

Čini se da je samo jedna devojka uspela u njemu da izazove potrebu da je dodirne i dopusti da ga dodiruje. Susret se dogodio slučajno, spontano joj je prišao, poveli su razgovor, a kako je kiša pljuštala pozvala ga je da prenoći kod nje. Izgleda da je naišao na srodnu dušu. Cele noći nisu spavali, tiho su razgovarali i nežno jedan drugoga dodirivali po kosi i obrazima. Ujutru ga je poljubila u kosu, on ju je jako zagrlio i više se nikada nisu videli.

Posedujući nesvakidašnji muzički talenat, umeće sviranja je doživljavao kao nešto tako jednostavno, ne shvatajući zašto i drugi ljubitelji muzike ne mogu da nauče da sviraju isto toliko dobro kao on. Zbog toga rezultati koje je nizao kao pijanista već 1946. svirajući sa orkestrom Betovenov Četvrti klavirski koncert, a potom 1950. i prvi radijski recital, ovacije koje je požnjeo za njega nisu predstavljale naročiti uspeh.

Kada je 1955. godine prvi put nastupio u Njujorku, javnost i kritičari su bili toliko oduševljeni da mu je sledećeg dana ponuđen ugovor sa diskografskom kućom Si-Vi-Es, a kako je taj prvi snimak Bahovih Goldberg varijacija iste godine postao ubedljivo najslušaniji, čvrsto je utabao put svetske slave. Tokom hladnog rata pobrojao je velike uspehe na turnerji po Sovjetskom Savezu, a 1960. imao i prvi koncert na američkoj televiziji sa Lenardom Bernstajnom i Njujorškom filharmonijom.

Uspesi su se nizali, a on se nije osećao srećnim ni zadovoljnim rezultatima koje je postizao kao pijanista, već je maštao o tome da postane pisac. Dane je provodio toliko opsesivno čitajući notne zapise da se činilo da u glavi nosi svu muziku sveta. Vremenom je postao siguran da muziku ne treba slušati već čitati, baš kao što se romani ne slušaju sa ploča ili kaseta, a biblioteke ne menjaju diskotekama, tako i muziku treba čitati, a samo povremeno za one nedovoljno muzički pismene i svirati.

Za Gulda je od suštinske važnosti bio sam kontakt sa muzikom, a ne njeno javno izvođenje, što je bio razlog da se definitivno 1965. potpuno liši koncertne karijere. „Da bi je razumeli i istinski osetili, muziku treba slušati u potpunoj samoći, a ne kao grupnu terapiju niti bilo kakvo drugo zajedničko iskustvo”, rekao je jednom prilikom.

Prepustio se pisanju, komponovanju, studijskom snimanju i tehnološkim eksperimentima koji su mu omogućavali da ima kontrolu nad svim aspektima izvođenja i same produkcije.

Glen Guld danas važi za najpoznatijeg svetskog interpretatora muzike Johana Sebastijana Baha, pijanistu koji je bolje od svih imao tehničku spremnost i jasnu umetničku sposobnost i darovitost da izrazi polifonu teksturu Bahove muzike. Osim Baha koga je najviše poštovao, na njegovom repertoaru su dominirala i dela iz stvaralaštva Betovena, Mocarta i Hajdna, kao i kompozicije ranih baroknih autora, Aleksandra Skrjabina i Arnolda Šenberga.

Nije voleo romantičarski repertoar, pa je oštro kritikovao Šopena, Lista i Šumana smatrajući da je njihova muzika „previše dekorativna”.

Do kraja života vodio se premisom da muzika treba da ostane izvan vremena i sistema, da treba iznova da nastaje onog momenta kada se svira, da u njoj ne sme da postoji interpetator, već samo kompozitor koji iznova i iznova nadahnuje kako onog ko je izvodi, tako i onoga koji je sluša.

Dečak koji je naučio da čita note pre nego što je naučio da piše reči, dok je samo jednu raspevanu notu mogao da sluša sve dok njen odjek potpuno ne utihne, vremenom je u razgovoru sa drugima počeo da gubi interesovanje. Problem dodira je sa godinama postajao sve veći, a on se sve više zatvarao u sebe. Iz kuće je retko izlazio, obično predveče do obližnjeg restorana kako bi večerao.

Glen Guld nas je napustio 4. oktobra 1982. u rodnom Torontu, a osim interpretacija velikana klasične muzike za sobom je ostavio i dela koja je i sam komponovao: Cadenza for the Rondo of Beethoven's Piano Concerto no. 1 in C major, String Quartet i You Want to Write a Fugue.