Iako je izgledom identičan stolarskoj testeri, ovaj muzički instrument je napravljen od kvalitetnih legura čelika kaljenih na specifičan način. Metalno telo je obično nešto tanje od onog kod klasične testere, pa nije pogodna za precizno sečenje drveta, ali sve ostalo je tu, od drvene drške do laserski oštrog nazubljenog sečiva. Zato ne čudi što muzičke obrazovne ustanove koje na listi instrumenata koje podučavaju imaju testeru u svom inventaru obavezno imaju i set prve pomoći, jer su povrede na ovom instrumentu neizbežna posledica njegove prirode.

Muzička testera ima raspon od samo dve oktave, i savladati osnove sviranja nije teško, jer se note menjaju savijanjem oštrice po kojoj klizi gudalo. Za veštinu koncernog majstora na testeri potrebno je mnogo više znanja i talenta, pa se za nju uglavnom opredelju vrsni violinisti ili čelisti, zaraženi izuzetno čistim i eteričnim zvukom koji proizvodi. Zvuk testere porede sa kristalno čistim ženskim glasom ili zvukom violine.

Uz sve veću popularnost muzičke testere i njenu upotrebu kao koncernog instrumenta i instrumenta koji se često koristi u stvaranju filmske muzike, došle su i njene varijacije. Neki umetnici preferiraju izvorni zvuk klasične testere, one koju zaista koriste drvoseče, drugi se radije opredeljuju za tanju, nežnijeg i suptilnijeg tona, a danas često srećemo i testere debljeg metalnog tela koje proizvode puniji ton i jaču harmoničnost.

Sviranje testere zahteva maksimalnu koncentraciju umetnika. Harmonici se stvaraju sviranjem na različitim razdaljinama instrumenta, a pokretima nogu između kojih drže ručicu testre ili pomeranjem ruke koja drži vrh oštrice muzičari stvaraju vibrato.

Najveći svetski festivali testere održavaju se u Kaliforniji i Njujorku svakog leta, ali i u Izraelu i Japanu gde je ovaj instrument veoma cenjen. Najpoznatija „testerašica” na svetu je Natalia Paruz, njujorčanka koju popularno zovu Dama sa testerom.