„Društvo nikada ne napreduje.

Ono na jednoj strani pokazuje progres, a na drugoj nazadovanje dok prolazi kroz razne forme; prvo je bilo varvarsko, pa civilizovano, pa pokršteno, pa bogato, sad je okrenuto nauci, ali nijedna od tih promena nije istinsko poboljšanje. Za sve što smo dobili, nešto nam je oduzeto.

Društvo usvaja nova znanja, ali gubi instinkte. Uzmite za primer Amerikanca sa satom, penkalom i novcem u džepu, i golog Novozelanđanina čija je imovina koplje i prostirka u zakonski nepodeljenom skloništu koje deli sa još 20 ljudi. Ukoliko oba povredite oštrom sekirom, telo divljaka će se za dva dana samo zalečiti, a belca ćete poslati u grob.

Civilizovani čovek je napravio kočiju, ali je izgubio sposobnost dugog hoda. Ova „štaka“ je oslabila njegove mišiće. Kostruisao je najbolje švajcarske satove, ali je izgubio veštinu da odredi vreme u odnosu na položaj Sunca. U ruci drži Grinvičov nautički almanah, ali ne raspoznaje raspored zvezda kada pogleda u nebo. Zaboravio je mesečeve mene i ravnodnevnicu. Kalendar više ne pokreće točkiće u njegovom umu.

Notesi i podsetnici narušavaju naše pamćenje, literatura zbunjuje prirodnu moć rasuđivanja, a sva ta mašinerija navodi nas da zaključimo da smo kao bića izgubili mnogo svoje početne prefinjene ljudske energije i divlje vrline koje smo imali.“

Istina, problem nije tehnologija, nego naša nesposobnost da je razumno koristimo. Sličan je problem i sa napretkom savremenog društva. Civilizacija je organizovala planetu u grupe, u formi dve stotine nacija koje vode kompleksni sistemi vlada, dok je mentalni sklop velikog broja ljudi ostao na nivou koji je imao u vreme plemenskog društva. Za razliku od instinktivnog ponašanja koje Emerson opsuje kao poželjno i njegov gubitak u nekim oblastima smatra za veliku evolutivnu grešku, postoje i ona primitivna osećanja i emocije koje bez sumnje koče opšti civilizacijski napredak.

Primitivne ljudske osobine izazivaju društvene probleme

Zamislite život ljudi u primitivnim vremenima. Čovek bi proveo dan u lovu, obradi zemljišta i pravljenju alata za svoje delatnosti. Uveče bi pao od umora. Takav život nije zahtevao dodatno uzbuđenje i zabavu.

Tehnologija je ljudima olakšala život, ali je njen napredak daleko brži od evolucije ljudskog uma. Primitivni ljudski um i dalje traži angažovanost do potpune iscrpljenosti, dok mu blagodeti tehnologije daruju previše slobodnog vremena. U tom jazu rađaju se brojni poroci, kao destruktivni odušci želje za stalnom stimulacijom: alkoholizam, narkomanija, kockarska zavisnost i grupno nasilje. Oni koji izbegnu ove pošasti, mogu upasti u drugu, jednako opasnu socijalnu devijaciju koja izaziva uzbuđenje - u osuđivačko ponašanje. Ono se obično ispoljava prema marginalnim društvenim grupama, drugim rasama i nacijama i osobama drugačijeg seksualnog opredeljenja.

„Đavo ima mnogo oblika, neki su stvoreni da obmanu mlade, a drugi da zavedu starije i ozbiljne.“ Bertrand Russell

Vatreno osuđivanje tuđeg postojanja, koje je samo po sebi činjenično i nepromenljivo, može biti opasnije po društvo od alkoholizma i narkomanije jer vodi do masovnih sukoba i ratova. Mnogi politikolozi smatraju da do krvavog rata u Iraku i „arapskog i afričkog proleća“ nikada ne bi došlo da svest čovečanstva nije bila teško kontaminirana mržnjom prema sledbenicima Islama nakon napada na SAD 11. septembra 2001.

Uz potrebu za uzbuđenjem čoveka prate i dva primitivna, jednako destruktivna osećanja: strah i mržnja. U svrhe preživljavanja primitivni čovek je razvio strah i mržnju prema svemu što mu je strano. U tom evolutivnom trenutku to su bila pozitivna osećanja neophodna za opstanak vrste, jer su u primitivnom umu stvarala granicu između svog - prijateljskog i poznatog, i tuđeg - neprijateljskog i potencijalno opasnog. Danas, ona se ispoljavaju potpuno nerazumno u formi napada radikalnih grupa, ili kao reakcija na senzacionalizam medija. To može dovesti do masovnih nemira i ratova, što slabi sve nacije uključene u sukob. Istorijska mržnja između Hrišćana i Muslimana, komunista i kapitalista nije sukob ideologija (jer kad ih razložite, ideologije su samo u nijansama različite) već primitivni strah od nedovoljno izučenog i nepoznatog.

Postoji li način da se samokontrolom straha, mržnje i potrebe za stalnim uzbuđenjima unapredi savremeno društvo?

Iskustvo je pokazalo da su obrazovani ljudi skloniji konstruktivnim formama uzbuđenja, poput putovanja, učenja novih veština i usvajanja novih znanja. Oni raspolažu jednom poželjnom formom sebičnosti koja se odlikuje u stavu da ono što vide kao dobro za sebe, vide kao dobro i za ostatak sveta. Ovaj način razmišljanja naziva se „uzvišeni lični interes“ i postiže se proučavanjem drugih kultura, upoznavanjem tuđih običaja, i društvenim povezivanjem sa što više različitih kulturoloških i nacionalnih grupacija.

Suština ovog principa nije u školovanju na skupim univerzitetima, što nam prvo pada na pamet kad je reč o dobrom obrazovanju, već je u svesnom i planskom otklanjanju barijera između vekovima sukobljenih grupacija, što bi trebalo da dovede do slabljenja primitivnih osećanja straha i mržnje. Istovremeno, ovakvo kultivisanje obrazovanja na ličnom nivou bi zadovoljilo izvornu ljudsku potrebu za uzbuđenjima.

Pošto ovo čitate, podrazumeva se da su vam nepresušni izvori informacija koje internet nudi dostupni, a samim tim i mogućnost da odradite svoj deo posla kada je reč o unapređenju ljudskog ponašanja. Sa razumevanjem se nosite sa svojim instinktima, ne gušite ih, ali odluke o ljudima, situacijama i pojavama donosite tek kada sebi obezbedite dovoljno kvalitetnih informacija. Najbitnije je kloniti se čopora kada je reč o donošenju odluka i formiranju mišljenja. Čovek se odavno izborio da razmišlja, živi i deluje kao jedinka i stoga je svako nazadovanje na tom polju težak šamar evoluciji.