„Kada sam se opredelio za pevanje, znao sam ko su mi bili pradedovi, šta su pevali i šta znače koreni. Mi smo taj pojam zaboravili, a on je jako bitan u opstanku svakog naroda. Pevač treba da ostane u granicama svog zavičaja.”
Rođen u učiteljskoj porodici, u selu Vrbovo, Staniša Stošić (26. jul 1945 - 8. april 2008) je odrastao uz melos juga Srbije, ali ga je razumeo i zavoleo tek u Učiteljskoj školi u Vranju. Uz violinu, hor i časove pevanja započeo je put od retkih muških solista koji su pevali vranjanske pesme, do „vranjanskog Pavarotija”, umetnika koji je muziku juga Srbije zlatnim notama upisao u istoriju naše narodne muzike.
Umetnik anđeoskog lika i glasa nije postao estradna zvezda, jer na tom nebu nije bilo njegovo mesto. Prvi put je zapevao 1963. godine u Radio Beogradu i ostavio nam preko 150 trajnih snimaka, koji su danas od neprocenjive vrednosti. Sa pesmom Stojanke, bela Vranjanke pobedio je na festivalu „Zlatiborski narcis” tri godine kasnije. Nikada nije pristao da otpeva ono za šta je smatrao da je trenutni hit, niti se bavio vrstama muzike koje nije razumevalo njegovo srce:
„Moj deda nije bio crnac, ni berač pamuka i kafe, a ni mi nismo potomci Luja Armstronga već Radojke Živković. Ja vama sada ne pričam uvijeno, jezikom Marije Antoanete, već jezikom moga dede Manasije. Nadam se da me razumete i da sam bio jasan.”
Izraženi umetnički elitizam, čiju je cenu svesno plaćao, nije bio prepreka da uz njegove pesme „i trezan zaplače” slušajući Simbil cveće, Stani zoro, Belo Lenče, Zbog tebe mome ubava, Dimitrijo sine Mitre, i Lelu Vranjanku, pesmu koja je obeležila njegov umetnički opus i tako zaživela u narodu da i danas mnogi veruju da je u pitanju izvorna narodna pesma. Tekst pesme, koju je Staniša Stošić snimio 1972. godine, napisao je Dragan Toković na grčku melodiju Misirka.
Velika inspiracija mu je bio pisac Bora Stanković, pa nije čudo što u Stanišinim pesmama odjekuje zvuk Koštaninog koraka i oseća se miris stare vranjanske čaršije.
Vrhunski muzički umetnici i poštovaoci govorili su često, ne štedeći pohvale, o njegovom prijatnom lirskom tenoru i vrhunskim interpretacijama koje su do savršenstva dovele divne pesme juga Srbije. O njegovoj doslednosti i umetničkom dostojanstvu Merima Njegomir je rekla:
„Ime Staniša Stošić asocira na najviši kvalitet izvođenja pesama koje iskonski oseća. Ostao je dosledan sebi i svom urođenom i izgrađenom stilu. Časno i dostojanstveno, prošao je kroz velike bure i oluje koje zapljuskuju našu tradicionalnu narodnu pesmu i ostao je čist kao reka na izvoru i onako kako to samo može istinski umetnik.”
Vranje se Staniši Stošiću odužilo 2009. godine kada je trg ispred vranjanskog muzeja nazvan po njemu, a od 2012. godine na trgu se nalazi spomenik neponovljivom umetniku.
