Nakon masakra u Orlandu, koji je kao najmasovnije ubistvo u istoriji Amerike potresao ceo svet, veliki broj stanovnika Floride je ponudio svoje molitve, pomoć i ono najvrednije što ima - svoju krv za spasavanje povređenih. Mnogi zdravi, mladi ljudi su odbijeni zbog normi koje je propisala FDA.
Uprava za hranu i lekove SAD-a (FDA) od 1983. godine na snazi drži zakon kojim se, između ostalog, zabranjuje dobrovoljno davalaštvo krvi muškarcima homoseksualnog i biseksualnog opredeljenja, kao i ženama koje su u proteklih 12 meseci imale seksualni odnos sa njima. Ovo ograničenje ih stavlja u isti rang sa intravenskim narkomanima i korisnicima usluga prostitutki. Iako je odredba FDA o prihvatljivim davaocima pretrpela znatne izmene od svog uvođenja (npr. sada se potencijalnim davaocima postavlja pitanje o ponašanju u prethodnih 12 meseci, a ne od 1977. godine do danas, kako je bilo ranije) ove odredbe su ostale na snazi i pored činjenice da gej populacija danas nije ni najveća pretnja u širenju virusa HIV-a, niti primarni prenosilac virusa. Kako se pomenuti masakr desio u gej klubu, pa samim tim podstakao veći broj članova ove populacije da se uključe u akciju davanja krvi, problem je izrodio mnogo zdravstvenih i političkih pitanja.
Norme iz 1983. godine su svakako imale smisla u vreme kada se o novootkrivenom virusu koji je pretežno napadao homoseksualce nedovoljno znalo, i kada metode testiranja na prisustvo virusa nisu bile rutinska procedura u transfuziologiji. Nesporno je da virus može ostati neprimećen u krvi oko 10 dana, ali je isto tako jasno da može ostati neprimećen u krvi redovne populacije, isto kao i u krvi homoseksualaca. Ono što danas naročito podstiče debate o diskriminatornoj prirodi ovog zakona je da ne postoji zabrana doniranja krvi za heteroseksualne osobe sklone čestim promenama partnera, ali je isto pravo uskraćeno čak i homoseksualcima koji dugi niz godina žive u monogamnoj zajednici.
Zabrana ih danas stavlja u poziciju bespomoćnih posmatrača tragedije, i što je najgore, nije bazirana na naučnim osnovama, već na politici straha i homofobije. Jer, u suštini, verodostojnost podataka u formularima koji prethode samom činu davanja krvi u najvećoj meri je zasnovana na iskrenosti, etici i dobroj nameri davaoca, a ne na dokumentovanim činjenicama o stilu života, kojima FDA nema pristup.
Međutim, ovo nije prvi put u istoriji da se u davalaštvo krvi umešala diskriminacija.
U svitanje Drugog svetskog rata, kada je u SAD-u davanje krvi postalo način da se ispolji patriotizam, podrška i ponos, crncima je taj humani čin zabranjen. Da apsurd bude veći, i pre nego što je Amerika ušla u rat, put Evrope su odlazile spasonosne jedinice krvi kroz projekat „Plazma za Britaniju” koji je vodio Čarls Dru (Charles Drew), lekar afro-američkog porekla iz Vašingtona.
Krajem 1941. godine, vojska i mornarica SAD-a su uputile zvanični dopis Crvenom krstu da će u slučaju potrebe prihvatiti isključivo krv belaca. U to vreme nije postojalo nijedno medicinsko opravdanje za ovu odluku, jer su naučnici dobro znali da između ljudskih rasa ne postoji ni najmanja razlika u hemiji krvi. Svima je bilo jasno da je vojska poklekla pred politikom i predrasudama kad je izdato saopštenje ministra zdravlja SAD-a:
„Zbog razloga koji nisu biološki opravdani, ali su široko prihvaćeni i psihološki značajni u Americi, nije preporučljivo nediskriminatorno mešanje krvi belaca i crnaca.”
Zanimljivo je da se Crveni krst složio sa ovim zahtevima, kasnije ih pravdajući „ratnim interesima”. Dr Dru, u međuvremenu imenovan za direktora banke krvi Crvenog krsta, iz protesta je dao ostavku. Prva koja se otvoreno pobunila protiv ove zabrane bila je Silvija Taker (Sylvie Tucker) uputivši pismo Elenor Ruzvelt nakon što su lekari odbili da joj uzmu krv u Detroitu:
„Bila sam šokirana i žalosna. Zamolila sam doktora da mi ipak uzme krv, stavi u posebnu kesu i učini je dostupnom nekom sinu majke crnkinje, koji se kao i njegov beli brat po oružju suočava sa smrću.”
Nakon nekoliko meseci zabrana je ukinuta, ali na krajnje nakaradan način. Na odeljenjima za prihvat krvi formirane su dve linije, bela i crna. Krv se odvojeno prikupljala, i obeležavala po rasnoj pripadnosti. Na crne davaoce se gledalo kao na one koji, zbog svog insistiranja da učestvuju u ovim akcijama, podrivaju državne zakone i ratne napore.
Videvši apsurd ove postavke, u kojoj se rame uz rame na frontu bore punopravni i oni koji su u domovini teško diskriminisani, mnogi umni ljudi su uputili oštre primedbe Kongresu i osudili multirasnu transfuziju. Političari su protivnike ove politike javno nazivali „ludacima, komunistima i kvazi-boljševicima”, ali njihov broj je svakodnevno rastao. Kampanje protiv odvajanja krvi su se vodile u štampi, na ulicama i u školama. Grupa Afro-amerikanaca svetlije puti otkrila je svoju nameru da doniraju krv ne spominjući svoju rasu i „puste da Crveni krst odvoji belu plazmu od crne“. Međutim, Crveni krst je ovu praksu zadržao sve do 1950. godine, kada je nakon decenije kritika, osuda i građanskih kampanja konačno u Americi prestao da razdvaja krv.
Oni koji danas čekaju u redu pokušavajući da doniraju svoju krv za stradale u Orlandu, a pripadaju gej populaciji, bolje od nas shvataju koliko je teško zameniti ukorenjene predrasude naučnim istinama. Njihovo poniženje i nemoć će morati da leče neke druge generacije.
