Zaista, šta je bilo toliko magično u ženi koja nije posedovala ni gracioznost Grejs Keli, ni ljupkost Odri Hepbern, ni raskošnu lepotu Liz Tejlor? Odgovor sigurno leži u njenoj neverovatnoj harizmi koja joj je dala neobjašnjivu privlačnost i pečat posebnosti.

Lepotu lica i tela Merlin Monro (1. jun 1926 - 5. avgust 1962) sačuvala je filmska traka, kao i mnogi umetnički i upotrebni predmeti, od kultnih Vorholovih fotografija do slika koje su proizvođači konfekcije štampali na odevne predmete češće nego zastavu Amerike.

Kompleksno i nezavidno socijalno poreklo prožeto zastrašujućim brojem smrti, teških psihičkih i fizičkih bolesti najbližih, život u sirotištima i prihvatilištima, nage fotografije snimljene u trenucima kada je umirala od gladi i nemaštine, sudbinske i one manje važne ljubavi, kratak uspon do zvezda, veze sa Kenedijevima čija je porodična nesreća zarazna, poroci, usamljenost i osude javnosti, ispleli su tokom tridesetšest godina jedan komplikovan i osetljiv mentalni sklop koji jednostavno nije umeo dalje.

Mnogo godina nakon njene smrti kritičari su počeli da prepoznaju duhovitost u Kako se udati za milionera, samoironiju u Dijamanti su najbolji prijatelji, talenat u Neki to vole vruće. Teško je reći da li su ti novi stavovi rezultat patine koja je prekrila filmsku traku i otvorila nove vidike, ili pokušaj iskupljenja za posmehe i loše kritike koje je ovo, kako sada shvatamo, filmsko božanstvo trpelo do samog tragičnog kraja.

Ono što se pre pola veka događalo u njenoj duši ostaće večita misterija. Od dana kada je pronađena mrtva u svom stanu do danas ne prestaju nagađanja o tome da li je pala pod teretom sopstvenih demona, ili je bila žrtva komplikovane ljubavno - političke zavere na najvišem nivou najmoćnije države sveta.