Te davne 1952. mnogi su prognozirali da će ova predstava dugo trajati, ali sigurno je da niko, pa ni sama autorka nije pretpostavila da će „Mišolovka” postati institucija koja danas uz Vestminstersku opatiju i Bakigemsku palatu predstavlja značajnu turističku atrakciju Londona.

U doba kada je tehnologija dosegla laserska osvetljenja i rotirajuću pozornicu, gledajući ovu predstavu osećate se kao da listate album sa požutelim fotografijama dok ispijate čaj. Iako ne predstavlja neki poseban rediteljski podvig, ona nas začudnim vremeplovom vraća u dobro komponovanu dramu nekadašnje Britanije i jednog zaboravljenog društva u kome se prijatelji ponašaju džentlmentski, a dame paze na držanje sve do trenutka kada ih neverovatan zaplet ne primora da o sebi otkriju mnogo više nego što im to vaspitanje nalaže.

Prvobitni scenario je nastao kao polučasovna radio-drama pod nazivom „Tri slepa miša“, koju je povodom proslave 80. rodjendana kraljice Meri Agata Kristi napisala 1947. a potom je ovaj scenario adaptirala za pozorište čijem je izvođenju mnogo godina kasnije prisustvovala lično i sama kraljica Elizabeta.

To je vrsta predstave na koju svakoga možete da dovedete. Ona nije stvarno zastrašujuća. Nije ni jeziva. Nije ni prava farsa, ali u sebi sadrži pomalo od svega ovoga što očigledno zadovoljavajući ukus različitih društvenih slojeva privlači raznoliku publiku.

Zašto se ova predstava uporno održala dok su druge, možda i bolje od nje tiho nestajale, ostaje misterija poput autorskog duha Agate Kristi. Prema nekim proračunima u njoj se do sada u osam uloga smenjivalo preko 300 glumica i glumaca, garderoberi su ispeglali oko 150 kilometara kostima, a sladoledžije su ispred sale prodale više od 330 tona sladoleda. Samo u Londonu je zarada odavno premašila 32 miliona funti.

Prema navodima pozorišta Sv. Martin, “Mišolovku” je za sve ove godine u Londonu videlo preko deset miliona ljudi, a popularnost predstave se objašnjava time što priča čuvene autorke Agate Kristi drži gledaoce u napetosti tokom celog odvijanja radnje, a sama tematika ovog dramskog dela je aktuelna za sva vremena.

Fenomen ove predstave upasan je u Ginisovu knjigu rekorda tri puta:

• Predstava koja se najduže nalazi na pozorišnim daskama.
• Dejvid Rejven je majora Metkalfa igrao 4.575 puta.
• Nensi Sibruk je tokom punih 15 godina 6.240 puta sedela iza kulisa čekajući priliku da kao večita alternacija i sama bar jedno veče zablista.

U Ginisovu knjigu nisu ušli producenti koji su odavno otkupili prava za filmsko ostvarenje „Mišolovke”, ali kako je u klauzuli ovog ugovora jasno napisano da će ova prava na njih biti preneta "tek kada prođe šest meseci od ne izvođenja predstave", ovo scensko delo ih je odavno nadživelo.

Kako bi misterija nastavila da traje, ukoliko imate sreću da odgledate ovu predstavu, nikako nemojte da se oglušite o molbu koju ćete čuti na kraju izvođenja: Molimo Vas da po završetku predstave ne odate ime ubice!

Iako je publika godinama verno čuvala jednu od najčuvajnijih pozorišnih tajni, nakon više od 60 godina je ona na sajtu Wikipedia isplivala u javnost. U obljavljenom članku na ovom portalu jeste naglašeno da je ime ubice strogo čuvana tajna, ali je već u sledećem pasusu autor ovog teksta objavio i ime, čime je prekšen moralni kodeks i molba autorke.

Odmah je reagovao Metju Pričard, unuk Agate Kristi koji je na poklon za svoj deveti rođendan dobio od svoje bake autorsko pravo na „Mišolovku”.

"Moja baka je smatrala da u književnim kritikama ne treba otkriti identitet ubice, jer to narušava autorsko delo. Postoje hiljade ljudi koje još uvek nisu čitale ili gledale 'Mišolovku', i ovakav potez upropastiće im kompletan užitak napetosti i iščekivanja.

Mnogo se raspravljalo kako o pravnom tako i o moralnom aspektu ovog članka. Agata Kristi bi se verovatno pozvala u duhu njenog vremena na samo jedno, budi džentlmen, oni čuvaju tajne, zar ne?