Od prvih tragova vinarstva starih i preko 8000 godina, nađenih na arheološkim lokacijama u Gruziji, Iranu i Grčkoj, umetnost prerade i kombinovanja sorti grožđa do danas je ostala jedna od najplemenitijih veština. Nijedna hrana dostupna čoveku, sem grožđa, mleka i maslina, nema tako prefinjenu i drevnu tradiciju prerade da bi se u tom polju mogla smatrati značajnijim dostignućem ljudskog roda. Danas smo spremni da prigrlimo jeftine surogate i zadovoljimo se prividom luksuza, jer ljudska površnost doživljava svoju renesansu.

Iako potpuno svesni da je i postojeće tržište pretrpano vinima sumnjivog kvaliteta, saznanje da neko sa ponosom predstavlja vino koje nema svojstva ovog plemenitog pića zvučalo je kao besmislica. Zašto bi bilo ko „hakovao” vino? Poreklo ideje zvuči još bizarnije:

„Tokom posete vinarijama iz doline Napa 2015. godine, na zidovima smo videli izloženu bocu čuvenog Chateau Montelena, prvog kalifornijskog šardonea koji je na izložbi u Parizu 1976. godine pobedio francuske konkurente. Očarala me je ta boca na zidu. Nikada sebi ne bih mogao da je priuštim, niti da uživam u tom vinu. To me je navelo na razmišljanje” - izjavio je osnivač Vinarije Ava, Mardon Čua.

Tom logikom se, verovatno, vode i oni koji na crnom tržištu prodaju jeftine kopije brendirane odeće i uređaja, ali od svog nečasnog posla ne prave svetsku senzaciju predstavljajući ga kao revoluciju u toj grani industrije. Sve i da žele, ne mogu jer takva proizvodnja predstavlja krivično delo.

Proizvodnja pravog, kvalitetnog vina koje na tržištu dostiže visoku cenu, je zanat koji zahteva mnogo rada, znanja i iskustva. Počev od sadnje vinograda na pravom mestu, preko odabira sorti, nege loze, pravovremene berbe, održavanja nefermentisanog soka, fermentacije i praćenja procesa sazrevanja do načina čuvanja i transporta, iskusni vinari stvaraju proizvode jedinstvenog ukusa i brojnih blagotvornih svojstava.

Tehnologija koja se zasniva na vodi iz slavine, flaši etanola, džaku šećera i kontingentu od 1000 sintetičkih ekstrakata obesmišljava njihov trud i znanja koja se generacijama prenose preko 8000 godina.

„Vino pravimo od 85% vode i do 13% etanola, a ostalo su boje, šećer i ekstrakti raznih ukusa. Do sada smo napravili vrhunsku verziju italijanskog Moscato d’Astija, a tim uspešno radi na izolovanju komponenti šardonea, šampanjca i Pinot Noir-a” - reklamira svoju alhemiju Čua.

Prodajni sajt već nudi čuveni Dom Perignon za 50$, napominjući da original košta preko 200$. U tome je njihova strategija prodaje. Nikoga ne lažu da vino nije sintetički surogat, garantuju da je aroma identična originalu i da ni vrhunski somelijeri ne mogu da primete razliku. To su im omogućila znanja iz hemije, dobra laboratorijska oprema poput masenog spektometra za gasnu hromatografiju i jeftine sirovine koje vodu pretvaraju u „vino”.

Zakonska regulativa u SAD i u EU je takva da se na etiketi ovog pića nikada neće naći oznaka „vino”, jer da bi se tako kvalifikovalo mora imati sve karakteristike prirodno fermentisanog soka od grožđa. Što se tiče crnog tržišta, tu bi priča mogla da dobije mnogo grananja. Potencijalna zlatna žica nesavesnih ugostitelja i proizvođača polako počinje da se otkopava.

Kada sintetičko vino identičnog ukusa kao original jednom zaživi u masovnoj prodaji, hoćete li ikada više biti sigurni šta se nalazi u vašoj čaši?To što su neke stvari previše skupe da bi nam bile dostupne ne sme biti motiv da ih jeftinim surogatima demistifikujemo i obesmišljavamo. Kada je u pitanju vino, niko na svetu nije probao najbolje, niti je probao sva. Njegova magija je u tradiciji koju čuva, uspomenama u koje je utkano i prirodnim ukusima podneblja sa kojeg dolazi, a ne u ceni kojom je plaćeno.