Da li je postojao početak vremena, i hoće li mu doći kraj, pitanja su na koja pokušavaju da odgovore moderni fizičari, ali i pitanja koja su mučila i naše davne pretke. Mnoge drevne civilizacije su verovale u koncept večnosti i u različite ideje koje su ga objašnjavale.
Najraniji zabeleženi tragovi o fenomenu večnosti ostavio je Anaksimandar, pripadnik tzv. miletske škole i prvi antički filozof koje je svoje misli zabeležio i zapisao u delu O prirodi. Ono, nažalost, nije sačuvano, ali su u ostalim spisima iz tog doba sačuvani brojni prepisi i citati. U opisivanju večnosti koristio je reč aperion, koja je značila beskrajan ili bezgraničan.
Uroboros je zmaj ili zmija, savijeni u savršeni krug, u pozi u kojoj jedu svoj rep. Ime potiče iz staro-grčkog jezika, od reči oura (rep) i boros (jesti). Prvi motiv uroborosa nalazi se u Enigmatskoj knjizi podzemnog sveta, drevnom egipatskom tekstu nađenom u grobnici Tutankkamona, koji datira iz XIV veka p.n.e. Smatra se da je masovno korišćen oko 1600. godine p.n.e. i veruje se da je predstavljao Atenske putnike (Aten je sunčev disk u egipatskoj mitologiji). Kroz Egipćane se preneo na feničansku kulturu, pa dalje na stare Grke, koji su ovom drevnom simbolu dali današnje ime. Platon ga je opisao kao prvo živo biće; cirkularno biće koje jede samo sebe. Smatrao je da je univerzum besmrtna, mitološki osmišljena večnost.
Drevni alhemičari su ga koristili kao simbol za element živu, koja je poznata da se probija kroz razne vrste materijala. Na Bliskom istoku, bog Mitra, za koga se verovalo da je ponovo rođen, često je prikazivan sa uroborosom oko pojasa, ili kako mu okružuje celo telo.
U drevnoj Indiji, uroboros je korišćen kao simbol životnog ciklusa, smrti i ponovnog rođenja, stvaranja i destrukcije, ljubavi i mržnje, zime i leta, i večnog kosmičkog plesa. Čak se i boginja Šiva često prikazivala u krugu uroborosa.
U staroj Kini postojalo je verovanje da je univerzum stvoren kao jedinstvo dve suprotnosti, Zemlje i Raja. Kao dva moćna realma, udružili su se u stvaranju univerzuma.
U nordijskoj mitologiji, uroboros se javlja kao zmija Jörmungandr, jedno od troje dece zlog boga Lokija i Angrbode, koji je toliko izrastao da je mogao da obuhvati celu planetu i zagrize svoj rep.
U severnoameričkoj kulturi, simbol večnosti se često viđa u ruševinama koje su ostale posle Asteka. Kvecalokoatl „bog pernata zmija” često je prikazivan kako u zubima drži svoj rep.
Kako u skoro svakoj drevnoj kulturi nalazimo neku formu uroborosa kao simbola večnosti, pretpostavlja se da je izvor ovog mita u Mlečnom putu, galaksiji kružnog oblika. Krug uroborosa, veruju naučnici, u suštini predstavlja krug svetlosti, i bez obzira na svoj često dramatičan i zastrašujući izgled predstavlja pozitivan simbol.
